Novica telebak.jpg

Пјесник и књижевник из Требиња Новица Телабак добитник је награде "Пелагићев рунолист" за укупно књижевно дјело.

Награду, која ће Телебаку бити накнадно уручена у Банском двору у Бањалуци, додјељују Завичајно друштво "Змијање" и Књижевна заједница "Васо Пелагић" из Бањалуке.

Жири за додјелу награде чинили су Тихомир Левајац - предсједник, Ранко Прерадовић и Милан Ракућ - чланови.

Телебак каже да ова награда за њега има велики значај, посебно јер је ријеч о признању за животно дјело.

"Поезија, писана ријеч, не може да промијени свијет, заустави рат, али нека буде свијећа да не плачемо и не умиремо у мраку", рекао је Телебак.

Телебак је до почетка рата деведесих година прошлог вијека живио у Мостару, затим је двије године провео на невесињско-мостарском ратишту гдје је тешко рањен. Послије лијечења, које је трајало четири године, доселио се у Требиње.

Уредник је издавачке дјелатности у Књижевној заједници "Јован Дучић" из Требиња и предсједник Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета" у Требињу.

Запослен је у Народној библиотеци Требиње. Ожењен је отац троје дјеце.

Објавио је књиге поезије "Туга се боји ријечи", "И јасике", "Вилин кланац", "Исповијест ситне чељади", "Каменица", "Пожар ума", "Свијећа за патријарха Павла", "Сапето небо", "Е, моја Херцеговино", "Живуљке и Канада је то". 

Аутор је и приређивач књиге о Алекси Шантићу "О боре стари". Зауступљен је у бројним заједничким књигама и антологијама. 

Књиге су му превођење на руски и румунски језик, а поезија на француски, њемачки, италијански и ромски језик. За поезију је добио награде "Мокрањчева награда", "Песнички крчак", "Дучићева лира", "Друштво писаца Русије".

Пише и објављује и прозу. Члан је Удружења књижевника Републике Српске, Србије и Друштва писаца Русије.

МОСТАРСКА САБОРНА ЦРКВА

Све је наше у теби

а ти у нама.

Кад прође, 

то што треба да дође,

ти ћеш стати

а ми заплакати.

 

Чекало се тако да

туробан и предуг зулум оде,

Она да нам свикне

и небо дотакне.

 

Ти златна воштанице,

Балканска љепотице,

то си око оку очевидац,

обрадоваћемо те рађањем.

 

Наднесена над Мостаром,

стражарице љубави,

ојачај дамар сваке живуљке

јер живот јеси.

 

Ни тајне, 

ни тог вијека

више нема.

 

Под стрехом времена

завапили су просвијетљени, 

даровани, пробуђени

и непресучну кап окусили.

 

Два пута си окаменована

вјерним и вриједним рукама

и маловјерним језиком.

 

И горјела, недогорјела

и рушена, недорушена.

Боље је стотину пута горјети

већ једном угаснути.

 

Лудост, густа и наквасала,

не да јој се остарјети

 

Све је наше у теби,

а ти у нама.

Кад прође,

то што треба да дође

ти ћеш стати

а ми заплакати.

 

Дођу дани

Када прљава вода стане,

Поље поплави

а цвијеће се усправи и замирише.

 

Опет крпимо слободу

а загрћемо ријечи што лако горе.

 

Ево те растеш сакрална матице,

вежу те за небо

а двоја ђеца 

тапкају и гаркају по свијету

али према ТЕБИ се моле.

 

Је ли ово сновиђење?

Видим ли ореол живих?

Чујем ли звона радости?

 

Отварају ли се Царске двери?

Све трепери и Васкрсава.

Шта год ли је,

хвала ти БОЖЕ ВЈЕЧНИ.