У Културном центру промовисана је четврта збирка поезије Јована Братића "Вјетрови су пробудили сјенке". Ова збирка садржи пјесме које су објављене у прошлости, али по ауторовом мишљењу нису довољне биле пред читаоцима, а заслужују већу пажњу као и велики број пјесама које нису до сада објављиване.
Према ријечима Јована Братића, "вјетрови" су сви они догађаји који се наметну у нашим животима и кроз које пролазимо као кроз неку природну олују, а 'сјенке' су сви они наши емотивни оквири који дријемају у нама и само је питање када ће доћи до изражаја.
"Ја сам поезију заволио читајући пјесничке громаде у српској књижевности Дучића, Шантића, Ракића, Илића, као и Јесењина, Мајаковског, и тако сам изграђивао свој пјеснички стил. Заволио сам истински стих који поштује риму, метрику, гдје су битни слогови који се слажу, рефрени и честа рефренска понављања. Некада прибјегнем модерном изражавању, али видим да је моје право поље у традиционалном изражавању", рекао је Братић.
Широк је дијапазон тема у пјесмама - од родољубивих, завичајних и емотивних до социјалних и љубавних.
Кроз своје пјесме шаље поруку да морамо да поштујемо прошлост да би живјели и стоички подносили садашњост.
Његове пјесме су пјевне и доста пјесама отпјева уз гитару и објави на свом Јутјуб каналу.
"У тренуцима одмора узмем гитару и пребирам по акордима. То је сасвим другачији стил кад пишем за пјевање у односу на пјесму која ће да се рецитује. Гитара ми је љубав из школских дана", јасан је Братић.
Ауторов родни крај је Херцеговина и вјечита инспирација и извор је неисцрпних тема па то користи кроз стрип, сликарство, поезију, а ова књига садржи 115 пјесама.
"Херцеговка је пјесма у којој се препознају многе наше мајке, баке, прабаке, жене које су биле стубови сваке наше куће, огњишта, породице у прошлим временима. Живјеле су тешким животом, сусретале се са тешким искушењима, а све су то стоички подносиле попут живих икона. То је била инспирација да напишем ову пјесму", искрен је Братић.
Промоцију су уљепшали рецензент књиге Дејана Милешић, мултимедијални умјетник Горан Дука и Милица Гордић који су говорили стихове и Милана Гојковић на виолончелу.
Књигу је издала Књижевна заједница "Јован Дучић" из Требиња.
Водитељ програма била је пјесник Здравка Бабић.
Прије промоције минутом ћутње одата је почаст недавно преминулој младој пјесникињи из Невесиња Анжелики Николини Кучинар.
Јован Братић аутор је четири збирке пјесама "Олујна лета", "Крик шапата", "Од побуне до покора" и "Вјетрови су пробудили сјенке", неколико самосталних стрип албума са историјским темама "Невесињска пушка", "Битка на Вучјем долу", "Вожд Карађорђе", "Краљевић Марко", "Понори зла".
"ХЕРЦЕГОВКА"
Рађала је дјецу, на студеној плочи,
крај сметова оштрих, вјетрова и кише.
Топлином јој само трепериле очи,
пред иконом која живим Христом дише.
Удахнула је душу високих планина,
Козје су је стазе водиле слободи.
У вртлогу тешких сурових судбина,
за борбе је мушко морала да роди,
Није смјела дјецу оплакати своју,
већ је болну тугу у грудима крила,
и од зоре ране, у муци и зноју,
над огњиштем својим неуморно бдила.
Нарамци су тешки, кривили јој леђа,
наточени водом бурила и жбани,
хрвући се с плугом крај камених међа,
знала је да жртвом своју кућу брани.
Плела је и прела и везла и ткала,
уз пламичак лампе, пригушен и сјајни.
Скоро па и нико, не рече јој хвала.
Благослов је свима даривала трајни.
Молила се кришом Острогу и Богу,
Василију Светом, чеда да јој чува,
навикла да стрепи све од малих ногу,
од душмана, змија, шкорпија и бува.
Откосима зрелог сијена и жита,
плесале јој радом изморене руке,
а никад је нико сироту не пита,
колико се само нагледала муке.
Скромном лицу овом, сатканом од наде,
као фреска златна што сија и живи,
док кућице топле тамјаном се каде,
свако људско срце треба да се диви.
Шта Ви мислите о овоме?