Више од мјесец дана херцеговачки ватрогасци борили су се са ватреном стихијом. Надљудским напорима покушавали су да спасу људске животе и имовину. Неприступачни терени, мањак људи и неодговарајућа опрема отежавали су задатак. Без обзора на све то, а и уз помоћ Хеликоптерског сервиса Српске, успјели су да заштите људе и имовину.
Борба ватрогасаца за животе и имања нема цијену. У тим тренуцима важно је само спасити оно што ватра покушава да уништи. Сопствене животе ови људи, када ватрена стихија хара, немају.
- Ми се одрекнемо свега. Не можемо себи приуштити одлазак на море и опуштање јер је професија таква. Ватрогасна јединица има мали број људи, а имамо доста послова и позива. Не плашимо се, наш посао је да увијек будемо у служби грађана и штитимо њихов живот и имовину - каже Саша Бурани из Територијалне ватрогасне јединице Требиње.
Опасност коју носи овај посао није утицала на херцеговачке ватрогасце никада и увијек су, када ватра запријети, тамо гдје су напотребнији. Посао им је испред свега, па чак и сопственог здравља.
Највеће битке са ватром овог љета осим требињских ватрогасаца водили су билећки и гатачки ватрогасци.
Најтеже је када падне далековод у селу или намјерно људи изазову пожар, па водимо трку с временом - каже Алекса Вучковић, старјешина Ватрогасне јединице Гацко.
Радомир Радмиловић, старјешина Ватрогасне јединице Билећа, каже да је ова сезона најтежа у протеклих десет година.
Међутим, са ватром и осталим недаћама некако изађу на крај, али са егзистенцијом тешко - тако нам рекоше храбри ватрогасци из Требиња. Услови у којима раде, плате које имају често су, наглашавају, недостојни човјека.
- Главни ресурси јединице су људи. Дакле, не треба посматрати одређену опрему коју имамо, која се купује по неадекватним цијенама - за једно возило би могли купити два - и такве ствари нам се стално дешавају. Немамо личне опреме, око 50 одсто мање смо плаћени у односу на колеге из Бањалуке. Познато је колико имамо пожара у сезони, да имамо мали број људи, да смо лоше опремљени... Тренутно немамо ниједан мали аутомобил, само са камионима радимо. Дешава се да нема нафте. Ово су неке ствари на које морамо скренути пажњу - истиче Срђан Шушић из Територијалне ватрогасне јединице Требиње.
Умор на лицима ових људи је видљив. Више од мјесец дана борили су се са ватром. Више од мјесец дана нису нормално живјели, а породице их готово нису ни виђале. А, кад прођу пожари, ту су за све остало. Од саобраћајних несрећа, па до различитих помоћи становништву. А, након свег тог посла, када плата стигне за основну егзистенцију довољно немају.
- Ми обично кад идемо на годишњи одмор, не причамо гдје ћемо породицу да водимо, већ о томе шта ћемо радити јер сви радимо неке додатне послове - додаје Шушић.
Прековремени, ноћни сати, ризици, несебично залагање на послу, угрожавање сопствених живота сматрају могли би да буду боље и другачије вредновани.
Само овог љета херцеговачки ватрогасци водили су битку са ватром на десет хиљада хектара. Ван свега осталог што је у опису њиховог посла.
Шта Ви мислите о овоме?