Мирослав Лазански изнедана нас је напустио. Био је надасве врхунски новинар, дугогодишњи сарадник београдске “Политике”, најбољи српски војно-политички аналитичар, а посљедње двије године био је амбасадор Србије у Русији.
Лазански је рођен 1950. Отац му је био војно лице, па се често из тог разлога wегова породица селила од мјеста до мјеста у бившој Југославији. Пут га је довео у Требиње, гдје је тада мали Мирослав дошао у четврти разред тада Друге основне школе у данашњем Музеју.
Брзо се спријатељио са својим вршњацима. Разредник му је била Олга Савић. Његове школске колеге памте гао као веома комуникативног, емотивног и занимљивог ученика и касније одраслог човјека.
“Био је везан за Требиње. Док је била жива посјећивао је учитељицу Олгу, касније, када је преминула, ишао би јој на граб са цвијећем. Волио је све што је везано за Требиње”, причају наши саговорници.
У Требињу је завршио и Гимназију. Прије неколико година заједно су прославили пет деценија матуре.
Брано Дурсун био је један од његових најбољих другова.
“Често је говорио да су му прави другови у Требињу, његова генерација из Гимназије. Не могу вам описати колико ми је тешко што нас је тако изненада напустио. Као да ми је био најрођенији”, каже Дурсун.
Са Лазанским се чуо веома често, сваких неколико дана. Посљедњи пут су се видјели крајем јула у Требињу.
“Био је неколико дана у Требињу. Отишао је 31. јула. Изгрилили смо се и пожелио сам њему и супрузи срећан пут. А 4. августа ујутро кад су ми јавили нисам могао да вјерујем шта се догодило. То је живот”, прича Дурсун.
Дурсун каже да је Лазанског једном питао због чега тако много воли Требиње.
“Рекао ми је да Требиње доживљава са једном великом љубави јер је овдје био са породицом, само су ту били на окупу. Никад се више послије Требиња нису састали заједно - Мирослав је отишао на факултет а затим и посао често ван Југославије, сестра му се удала, родитељи временом преминули”, каже Дурсун.
Са Лазанским је у разред ишао и Доброслав Шаровић који каже да не може да вјерује да он више није међу нама.
“Ако сам икада и помислио о том одласку, никада ми он не би први пао на ум. Био је физички и психички веома здрав. Просто је невјероватно шта се догодило”, навео је Шаровић.
Он је рекао да је занимљиво да Мирослав никада није мијењао фризуру, али и да се увијек издвајао по перници, размишљањима, читању војних магазина “Фронт” и “Армија”.
“Подстицао је и нас, анимирао нас. Сјећам се његових првих школских љубави. Некако сам очекивао од њега да буде овако успјешан. Иначе, скоро цијела генерација је факултетски образована”, навео је Шаровић.
Славо Милишић каже да је Мирослава упознао у првом разреду Гимназије, иако са њим није ишао у разред. Немогуће је било ући на врата Гимназије а да њега не упознате.
“Увијек би дошао на обиљежавање годишњице матуре, ма да је не знам гдје био у свијету”, сјећа се Милишић.
Испричао нам је и једну занимљиву анегдоту.
“Када је корона баш харала у Требињу, зачудио сам се кад ми је око девет сати увече почео да звони телефон. Неки велики број телефона, а видим немам га у именику. Из Москве ме зове и пита ме јесам ли добро и јесам ли се вакцинисао. Замислите то. Питам га одакле му број, па каже да се чуо са једним нашим другом, па му је он дао”, прича Милишић.
Мирослав Лазански сахрањен је јуче у Алеји заслужних грађана у Београду.
Шта Ви мислите о овоме?