Данас је Огњена Марија - велики страдалник за хришћанску вјеру

Српска православна црква /СПЦ/ данас прославља празник Свете великомученице Марине, у народу познате као Огњена Марија, која се поштује као борац за хришћанску вјеру и заштитник жена.

Прича о Светој Марини је једна од најљепших прича о мучеништву за Христову вјеру. Марина је рођена крајем трећег вијека, током владавине цара Диоклицијана у Јужној Анадолији, у Писидији Антиохијској.

Била је једина кћи својих незнанобожачких родитеља. Када је имала пет година мајка јој је умрла, а пошто јој је отац био заузет да би о њој могао сам да брине, он ју је предао под старатељство жени која је тајно била хришћанка.

Далеко од очеве богохулне вјере, ова племенита жена васпитала је Марину у хришћанској вјери и духу.

Како је Марина одрастала, тако је напредовала у хришћанском учењу и врлинама. Њена вјера у живога Бога била је толико јака да је добровољно одабрала тежак пут мучеништва.

Једног дана признала је оцу да жели да се покрсти и да као дјевица постане невјеста Христова. Отац то није могао прихватити, омрзнуо је силно због њене вјере и одрекао је се као кћерке.

У то вријеме Олимврије, нови царски намјесник, дошао је у Писидију. Од самог његовог доласка отпочео је љути прогон хришћана.

Једном, видјевши петнаестогодишњу Марину у пратњи своје помајке, Олимврије се толико занио њеном љепотом да је помислио да је узме себи за жену.

Када је упитао за име, вјеру и отаџбину она му је смјерно одговорила: „Име ми је Марина, рођена сам у Писидији и вјерујем у Господа Исуса Христа".

Сазнавши да је хришћанка, Олимврије је покушао да је придобије ласкањем, да је приволи идолима, а када му то није успјело, запријетио јој је љутим мучењем.

Марина је тада искрено казала Олимврију: „Не гајите узалудне наде, намјесниче, нити ме плашите мукама, јер ја се мука не бојим. Ништа ме не може одвојити од Христа! Не бојим се невоља, ни глади, ни ватре нити мача. Не мислите да ћете ме придобити похвалама, нити златом или каквим другим богатством. Све су то ствари кварљиве и пролазне, за мене безвриједне. Душа, по милости Божијој је бесмртна, и моја ка вјечности тежи. Из тог разлога, намјесниче Олимврије, ми хришћани мудро одбијамо пролазне раскоши и овосвјетовна уживања. Ми смирено трпимо тугу и патње овоземаљске да бисмо се удостојили вјечног радости по кончини нашој. Ако мислите да лажем, ево ме намјесниче, пробајте, видите истину која се у дјелима потврђује. Бичујте ме, ватром сагоријевајте тијело моје, мучите ме каквим год желите мукама. Што ме више будете мучили, то ће ме Господ мој више наградити у Царству небеском.“

Ово Маринино одбијање разљутило је намјесника. Предао је својим џелатима, и они су унаказили сву њену љепоту. Није плакао само народ који је гледао муке плакао већ и сам намјесник – није могао да гледа сву страхоту њених мука, већ је сакрио лице у дланове.

Али што су је џелати више мучили, то је њена душа била све свјетлија и љепша.

Непоколебљива, она се са захвално молила Господу што је удостоји оваквих мука: „Теби Господе предајем душу своју. Вјерујем у тебе, не посрами ме и не дај непријатељима мојим да тријумфују надамном. Не одврати лица твога од мене, Господе. Нека се посраме они које чини невјерје и безакоња. Господе, покажи ми пут твој, научи ме истини твојој, јер си ти спасење моје. У тебе се уздам. И зато ћу подносити све муке, да бих свједочила име твоје свето. Пошаљи твоју милост на мене, Гоподе, и нека се кроз моје муке прослави име твоје.“

И док се она тако молила и славила Господа, џелати су је сурово бичевали гвозденим трозупцима, кидајући њено пречисто дјевојачко тијело, са кога су отпадали комади меса.

И док је она трпила највеће муке, Архангел Михаило појавио се пред њом и рекао јој: „Велика је вјера твоја Марина. Твоја душа ће се удостојити вјечне радости у Царству небеском.“

Онда је намјесник наредио да Марина буде бачена у дубоку и мрачну тамницу. И док се у тамници молила, опет јој се јавио Архангел Михаило да је утјеши и да излијечи тијело њено од свих рана.

Кад је угледао исцјељену намјесник се страшно зачудио. Рекао јој јој: „Сада знам да се служиш магијом“. Но она му је одговорила: „Ја не знам за магију, ја само знам за Господа Исуса Христа, који овим чудом осрамоти ваше лажне богове.“

На те ријечи намјесник се разбјеснио. Наредио је мучитељима да јој тијело муче и месо сијеку гвозденим тестерама, а да њену кожу деру ножевима.

Када је Марина пала и када је намјесник помислио да је мртва, војници су узели њено тијело и однијели га у тамницу да тамо оставе док не иструне. Но Архангел Михаило поново је посјетио, прекрстио је, излијечио њено тијело и нестао.

Зли демон, гледајући да његов слуга Олимврије не може да савлада Марину нити да је натјера да падне ничице пред лажне богове, постао је очајан и хтио је да је и сам искуша.

Узео је на себе обличје црног змаја, јавио се Марини у тамници како би је уплашио. Но, како је била неустрашива, Марина га је ухватила за рогове, и чекићем који је нашла тукла га је понизивши га потпуно.

Велика свјетлост појавила се са небеса и освијетлила цијелу тамницу.

Када је видио да не може да побиједи Марину, опаки намјесник наредио је да јој се одруби глава. Одсјекли су јој главу у доба цара Диоклицијана. Тако се Света Марина убројила у војску мученика, који вјечно живе у Царству небеском.

Светитељка се и у источном и у западном сликарству представља са крстом и палмом, симболом мучеништва у рукама, са змајем под ногама и често са кућама у пламену у њеној позадини.

У народу је Света Марина позната и као заштитница од демона. Огњену Марију неке православне породице обиљежавају као крсну славу. У црквеном календару празник није обиљежен "црвеним словом", али се ипак веома поштује.

Десна рука Свете Марине из манастира Ватопед

Светој Марини вјерни се обраћају молитвама за избављење од демонске поседнутости и тражећи помоћ у лијечењу многих болести, најчешће рака.

Дио моштију Свете мученице Марине чува се у манастиру Ватопед на Светој гори, као и у манастиру Свете Марине на планини Ланго у Албанији.

Тропар Светој великомученици Марини