У башти Народне библиотеке, у кафићу "Башта 74", представљена је књига "Химерина крв" Славише Павловића, прва књига о Јовану Дучићу.
Аутор каже да нема трему што је у граду великог Дучића, али да има страхопоштовања јер му је Јован омиљена књижевна фигура. Захваљујући Дучићу, упознао је и заволио Требиње и Херцеговину.
"Требиње је најљепши српски град јер се у њему може видјети једна одмјереност и умјереност што фали у овом времену. Нема гастарбајтера који имају куће од три до пет спратова, као да неко води рачуна о архитектури. Као да су сами грађани културно васпитани да свој град одржавају и да ово буде дивно мјесто. Дучић је много утицао не само на Требиње и Херцеговину већ и на свеукупну српску културу и он је један од њених најбољих и најљепших представника", истакао је Павловић.
Према ријечима Павловића, Дучић је утицао на људе да дођу у Требиње јер многи поистовјећују Требиње са Дучићем иако из Требиња долази много познатих људи из свих области.
Читајући и истражујући о Дучићу Павловић је сазнао доста нових ствари, а рођен је у западној Србији која је у 19. вијеку насељена становништвом из Старе Херцеговине.
"Примијетио сам да имамо доста сличне обичаје и чини ми се да су ми људи из Херцеговине сличнији него преко Дрине у Босни. Ту је и начин изражавања јер у западној Србији у већини села и даље се говори ијекавица, слична овој овдје", рекао је Павловић.
Дучић је подигао дипломатију на један виши ниво, јер су до тада дипломате биле у рангу конзула, а он је први амбасадор у нашој историји. Павловић сматра да Дучићева дипломатска каријера ни у ком случају није одмогла његовом писању.
"Штета што то мјесто амбасадора није добио у Риму већ у Букурешту и ту су одигране закулисане радње. Што се тиче књижевности он је отворио врата једној малој књижевности. Кад је постао члан ПЕН центра и кад су почели његови преводи књига Европа и свијет су чули за српску књижевност и он је утабао пут Иву Андрићу, Нобеловој награди за књижевност и многим другим књижевницима", појаснио је Павловић.
Дучић је волио жене и привлачило га је оно што је забрањено, недостижно, далеко, мистично и ту љубав према жени кроз поезију показује.
"Знам много жена које кажу да је Дучић управо то што је написао, али се то не односи на све жене. Он на једном мјесту пише да је жена најважније биће, а на другој је укорава. То зависи и од периода његовог писања, тренутка, а свако од нас нешто уради, каже, што може бити и негативно схваћено, а нужно није тако", објашњава Павловић.
За Павловића је било упечатљиво кад је Дучић дошао у Шпанију гдје су га питали да ли је из околине Сан Себастијана јер је говорио шпански језик на начин као да је ту рођен.
"Исто тако је говорио италијански, француски... владао је тим језицима и имао манире. Код њега је била изражена елоквенција тако да се наметао у друштву без обзира у коме се налазио. Аутом је обишао цијелу Европу и он је био човјек који је тежио усавршавању, надградњи. Дубоко се држао традиције јер је у себи носио српски дух, све из Херцеговине, али све је то желио да надогради оним добрим што види у свијету", јасан је Павловић.
За крај ауторова порука била је кратка, али јасна: "Ко мисли да је срећан, он је заиста срећан".
Шта Ви мислите о овоме?