Јужно...
Јужно од свих јужних Словена...
Вијори Херцеговина...
Српска пелена...
И још јужније од ових стихова пјесника и пприповједача Божа Кијца, вијори барјак знања у расаднику знања, умијећа, духовности...
Гимназија у Требињу која носи име Јована Дучића већ један пуни вијек њедри и образује у знању њиви најбоље сјеме најбољег народа. Младост херцеговачку жељну знања, умијећа, вјештине, младе који желе да направе корак-два-три више од средине, да из овог љутог камена, из ове посне земље која сунца, врелине, горчине и тежине у изобиљу има. Али и духовности и Христољубља, братољубља и сестрољубља, тог духовног врела које из предака извире а потомцима тече и меандрира у доброту и племенитост.
А у ријеци наше лијепе младости и њих четворо. Јелена и Михаела, Аљоша и Јован, матуранти Гимназије који ове посљедње дане гимназијског школовања већ дубоко у срце усађују, као голуб под своје крило чувају и у срцу његују као залог нових дана.
Ти нови дани иду источним путевима или би, како они желе, требају да иду. Те стазе у стопу прате њиховог земљака, руско-српског горостаса Саве Владиславића.
Он је, како је његов потомак Јован Дучић написао, оличење Србина из Херцеговине, колико духовног толико душевног, гипског колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог.
Овај систем школовања, који они намјеравају да похађају организује „Россотрудничество“ Руска савезна агенција за заједницу независних држава, за сународнике који живе у иностранству и међународну хуманитарну сарадњу, а преко Амбасаде Русије у БиХ. Руска Федерација као страном студенту обезбјеђује бесплатну школарину, и нужни студентски смјештај, као и припремну годину за савладавање језика и наставног програма.
То је адреса њихових снова.
„Хвала вам на овим лијепим ријечима. Интересантно је да се ни након протеклих вијекова ништа готово није промијенило. Наши видици су Русији окренути, наше жеље ка тој бескрајној земљи и пространствима знања и сазнања остала су иста“, каже нам Михаела Зеленовић која има жељу и намјеру да Дизајн архитектонског окружења студира на руском универзитету у Белгороду.
На ову причу тихо се надовезује и њена другарица из гимназијских дана Јелена Ђурица која намјерава да студира Електротехнички факултет на неком од руских универзитета баш као и Аљоша Дабовић. Његов план је да студира машинство, да своје знање надогради, стекне и унаприједи до високог нивоа.
„У Гимназији смо много читали Јесењина и његове пјесме и мисли слободне, мисли као птице. Е управо то, мисли слободне и као птице то очекујемо и томе се надамо у Русији“, рече нам Аљоша.
А тек Јован Илић...
Он има јасну жељу, циљ, визију. Поглед му је упрт ка једном од медицинских факултета, Пирогов и Сеченов у Москви, или Факултет Павлов у Санкт Петербургу, одсјек стоматологија.
„Знам да величина колијевке не одређује величину човјека који у њој расте, тако да ни мали град, скромна породица из које полазим у авантуру стицања знања и сопственог доприноса стварању бољег свијета неће ме спријечити у племенитој намјери. Напротив, чине ме слободним да тражим, једнако као и слободним да дајем и помажем када год сам у могућности, што и чиним свакодневно сходно младићкој снази и амбицији коју посједујем“, каже нам Јован...
И шта још и да ли је потребно нешто додати. Можда само за крај поезијом завршити.
Њихове су очи покупиле звијезде
У погледу им траје небо
Судбину им само Бог снује
Звијездама овдје нико не вјерује
Не дај се Стара
Не дај се Источна
Засучи рукаве
Присмочи неба
Србин те ствара
А Бог Србина треба
А ова земља их треба, и Јоване, и Аљоше, и Јелене, и Михаеле... Да се врате и досањају, у свом завичају, дјечачке и дјевојачке снове.
Шта Ви мислите о овоме?