Ученик трећег разреда Гимназије "Јован Дучић" Хелена Брајић добила је награду "Млади србиста" за најбољи литерарни есеј ученика трећих и четвртих разреда средњих школа из српског језика и књижевности.
У оквиру сталне теме "Значај српског језика и књижевности за очување идентитета Републике Српске" овогодишња подтема била је "У ципелама моје мајке (оца)".
Према ријечима Хелене Брајић, требало је на свом језику испричати судбину народа "са оне тачке на Земљи коју нам је Бог даровао".
"А околности рата од човјека могу начинити звијер, но ипак вјерујемо да је искра племенитости довољно моћна да потире сву таму у нама и око нас. Пуно ми је помогла и имала стрпљења професор Веселинка Кулаш. Изненађена сам, али јако срећна", истакла је Брајићева.
До сада је Хелена освајала бројне награде за литерарне радове, а у основној школи написала је најбољи рад о ријеци Требишњици, њен литерарни рад на конкурсу Црвеног крста РС, расписаног поводом недјеље упозоравања на опасност од мина био је најбољи, на конкурсу београдске Технолошке школе освојила је прву награду за “Есеј о уранијуму”, а њен рад освојио је прво мјесто и на пројекту Европске уније "Ухвати тренутак"...
На конкурс за награду "Млади србиста" пристигло је 30 радова из 14 општина и градова Републике Српске - Вишеграда, Фоче, Прњавора, Бањалуке, Бијељине, Добоја, Зворника, Градишке, Источне Илиџе, Источног Новог Сарајева, Сокоца, Пала, Љубиња и Требиња.
Организатор је Катедра за србистику Филозофског факултета Пале.
У ципелама моје мајке (оца)
„Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада.“
Урамљена црно-бијела фотографија стоји на зиду њихове собе, одувијек. Откад знам за себе, за њих, знам и за њу. Прва заједничка, у башти ресторана покрај старог шебоја. Примијетиш само два погледа, двије душе, а чујеш хиљаду ријечи. Гледам у њу као хипнотисана и осјећам да је, кад је први пут угледао, угледао прољеће у њеним очима, искру живота и пламен радости. Тако њежна, бијаше саткана од најтананијих нити љепоте. Као да је Бог бирао нит по нит и везао гоблен тих предивних црта лица.
Знао је да је то његова будућа жена, гледајући је данима како прави туфахије у кухињи Титове виле. Та наизглед једноставна радња у њеним је бијелим рукама изгледала као умјетност. Био је купљен за цијели живот. Са пар погледа и којим стидљивим осмијехом.
Ту тишину живим данас и ја, живи и моја сестра – пажљиво уравнотежене комбинације наших родитеља. Ја, која сам у живот упловила у освит свјежег августовског јутра, цијело дјетињство закриљена само плавим небом и ведрим, бескрајном дубином испуњеним очима, и она, на коју се излило море маминих суза, заодјенута татиним оштрим погледом и некаквим тужним лицем. То је ваљда значење оне реченице коју сам толико пута чула - свако вријеме носи своје бреме, али запитате ли се барем понекад је ли наше исувише лако у поређењу са неким прошлим, а опет можда претешко за будуће нараштаје? Можда не треба ни ићи сувише далеко, било би сулудо. Мени је довољно да закорачим у блиску, готово опипљиву прошлост, у црно-бијели свијет фотографије и макар мало одмијеним тату. Понесем његово бреме, проносам ципеле у којима је путовао од беспућа живота до сигурног кућног прага, непрекидно неизвјесном стазом.
Причали су ми да никада у животу неће имати пријатеља као што је био њихов Шаћир. Тата га је упознао док је радио на врло одговорном мјесту у великој фирми Сарајево путеви. Наочит, строг и одмјерен, није много говорио, таман да ти са пар ријечи утопли душу и остави недоречено оно што и сам ниси желио чути. Па опет, све радости и жалости у нашој кући биле су и његове. Увијек би говорио да никада неће заборавити јули `88. По природи весељак, славио је тада три дана рођење моје сестре, и његове прве радости.
Но не прође дуго времена, почела је да се осјећа нека нелагода у зраку. Чудно су се понашале комшије, почело се шапутати, груписати. Спомиње се рат. ,,Какав, побогу, рат? Кога од кога да браним – моје дијете од мога Шаћира? То не може бити.“ Али, кроз три дана пробуди тату лупање на вратима.
„Ми, Гојко, одосмо. Ево ти кључ, чувај ми кућу. Доћи ћу ја.“
Загрли га колико је јаче могао и нестаде низ улицу. Стајао је тата дуго и нијемо гледао за њим, својим ослонцем, комшијом, у невјерици да се то дешава. Тишину те зоре парао је само цвркут птица, док је мама са друге стране капије скривала поглед, предосјећајући ваљда да ће и на нашу адресу стићи исти позив. Тако и би, а она остаде са дјететом од три године – ни на небу ни на земљи. Ноге које су до тада хитро трчале, пратећи дјетињи, безбрижан корак, сада су газиле по угашеним огњиштима. Сада су водиле тијело које је силно јурило да оружјем одбрани своју нејач, да дограби мач језика и пред собом сијече и разгони сумаглицу, таму и јад.
Деси се нешто чудно у људима, зар не? Никад нећеш сазнати ко је крив, морао си да се браниш од дојучерашњих кумова и они од тебе. Да се подијелиш и бориш око комада земље у којој ћеш на крају завршити. Ја посљедице осјећам незнатно, након 30 година од рата и 17 мога живота, а тата то бреме носи од младости. Некад би ме помиловао по коси, па изустио да је умјесто протицања те мутне, тешке баруштине испред њега, као у привиђењу, посматрао брзину протицања петролеја у лампи ћорици. Поред ње би са графитном оловком у руци угледао лик моје баке, оне која му је са четири разреда школе отворила прозор у свијет. Можда дјелује чудно, али није када је свако слово исписано на зеленој табли значило један дјелић умногостручене душе. Јер душа једног народа огледа се и у његовом писму, првим словима и првим невјешто склопљеним реченицама. На чијем бисмо језику изговарали молитве Господу сем на матерњем? Како бисмо разумјели дубину ријечи Кочића, Шантића, Дучића, Ћопића без нашег и њиховог језика? Пренесе нам га мајка својом крвљу и подстицаше сваким откуцајем свога срца. А рођењем нас земља узе у наручје, па зар не би било страшно мучно окренути јој леђа тад – када јој је било најпотребније?
А наша земља... није само ентитет, како је називају људи који ријетко корачају овом нашом љепотицом. Она је дом и уточиште за сваког ко хода по утабаним стазама својих предака. За нас су их муком, знојем, борбом, пушком, рукама и срцем крчили. За нас можда и недостојне њеног сунца, неба и крила, јер не знамо који су нам аманет оставили. Она може бити и дом сваког добронамјерног живог створа. Република Српска није само ентитет, она је и топли требињски излазак сунца на звонику манастира Тврдош, који своје зраке неуморно пружа вијековима. Она је Мањача, Требевић, Јахорина, Козара, наша плућа и наш живот. Она је херцеговачко мило сунце, смоква, нар, винова лоза... Камени крш и широка равница. Она је Врбас, Дрина, Требишњица, она је прва хидроцентрала на Балкану, непрегледна поља споменика и паркови пуни дјеце...
Сада могу наслутити да негдје дубоко у својој души увијек мораш носити искру свјетлости која ти неће дозовлити да изгубиш оно зрно људскости које само чека да проклија, оплемени и окријепи те. Оно које те чува да не одеш далеко, ма колико те бијели свијет мамио својим бљештавим свјетиљкама, ни ципеле мога тате нису закорачиле тим путем. То свјетло ти не да да заборавиш ко си, оно те истовремено учи да живиш уроњен у свој језик, али да никад никога не мрзиш. Да градиш своју кућу са прозорима на све четири стране свијета, али и мостове према другима и другачијима. Да умијеш да изгладиш неспоразум, да избјегнеш сукоб, да никад не искусиш вријеме кад пријатељства пуцају по шавовима...
Иако наш глас можда и није ништа више до зуј пчеле у роју, позвани смо да на свом језику испричамо судбину народа са „оне тачке на Земљи коју нам је Бог даровао“. Репа без коријена не може да расте, али са њим може да напредује у пространој башти различитих врста репа. Све су сличне и све тако различите. Исто је и са народом – морамо имати свој коријен, плодно тло, сунце, ваздух и слободу да бисмо расли, у дубину и висину. А шта је то сем језика, државе, слободе говора, права на различитости? Мени тата даде живу ријеч, а на мени је да је преносим, чувам, али и поклањам и потичем оно моје заједно са твојим.
Шта Ви мислите о овоме?