Велики четвртак - Дан када је Исус Христос посљедњи пут ручао са својим ученицима пред велико страдање

Православни хришћани обиљежавају данас Велики четвртак у знак сјећања на посљедње јело Исуса Христа, познато као Тајна вечера.

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим гдје је на тај дан, који се прославља као Велики четвртак, била Тајна вечера.

Тајна или посљедња вечера је вечера коју је Христос прије свога мучеништва и смрти одржао са апостолима, по правилима пасхалне гозбе код Јевреја.

Исус је тада установио Свету тајну причешћа уз ријечи: „Узмите, једите; ово је тијело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова“ (Мат. 26:26-28).

Исус Христос је својим ученицима опрао ноге учећи их тако, сопственим примјером, како треба да служе једни другима.

Заповиједио им је и да љубе једни друге: „Да љубите једни друге као што ја вас љубим“ (Јн. 15, 12), и отворено говорио о предстојећем страдању.

У току Тајне вечере Христос се обратио присутнима и рекао: „Заиста вам кажем; један од вас издаће ме“ (Мт. 26, 21).

Тада је Јуда издајник његов одговарајући рекао: „Да нисам ја учитељу“. На то му Исус одговори: „Ти каза“ (Мт. 26, 25). А Петар рече: „Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом“ (Мт. 26, 35).

По завршетку вечере Христос је отишао у Гетсимански врт. Јуда је у врт дошао са слугама првосвештеника и фарисеја, да га изда.

Исус им је показао цјеливајући га и рекао им је: „Кога пољубим, тај је“ (Лк. 22, 47). Христос га је упитао „Јудо, зар цјеливом издајеш сина човјечијега?“(Лк. 22, 48).

Те ноћи, пошто су Христа одвели, ученици су били изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волио Христа, поклекао и три пута га се до зоре одрекао.

Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом. Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Када је трећи пут изустио да није, запјевао је пијетао. Петар се тада сјетио Исусових ријечи да ће га се и он три пута одрећи прије него што запјева пијетао.

Петар је схватио колики је његов пад, те се из дубине душе покајао и плакао, молећи опроштај.

Зора сљедећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања – Велики петак.

На литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у сједиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедјељак.

На овој литургији, такође, освећују се и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко цијеле године.

Умјесто херувимске пјесме, причасне и пјесме „Да исполњатсја..“ пјева се дио молитве пред Причешће: „Вечери твојеја тајнија..“

Увече се држи велико бдење и чита се Дванаест страсних јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

Сионска Горница (Соба Тајне Вечере) је на Сионској Гори, у граду Јерусалиму.

Локација посљедње вечере није позната, а Библијски извјештаји пружају мало података. Немогуће је да се то догодило у садашњој одаји која је изграђена у 12. вијеку.

Међутим, могуће је да се ова одаја налази изнад или у близини изворног мјеста посљедње вечере.

Могуће је да се „мала црква Божија” која је постојала на Сионској Гори 130 г. наше ере (споменуо ју је Епифаније Кипарски ) налазила на овом мјесту.

Опасност и прогонства искључују да су хришћани измислили ново свето мјесто у ИИ вијеку н.е., па ако је активна црква постојала 130. г. мора да је била важна већ неко вријеме можда зато што је соба Тајне вечере била у близини.

Црква на Сионској Гори је реконструисана у ИВ вијеку нове ере кад су прогонства хришћана престала и тада је била позната под именом “Горња Апостолска Црква”.

Овај назив се, међутим, односио на испуњавање апостола Светим духом, на Духове, а не на посљедњу вечеру, што се такође одиграло у горњој просторији (Дјела апостолска 1:13; 2:1).

Према предању, горња соба у којој су се апостоли напунили Светим духом налазила се на Сионској Гори, кад ју је поменуо Кирил Јерусалимски.

У В вијеку, црква се помињала као „Сион, мајка свих цркава” и негдје у то вријеме је почела да се повезује са мјестом одржавања Тајне вечере. То се, изгледа, темељило на логичном закључку: пошто су се Духови и посљедња вечера десили у горњој одаји, оба догађаја су се одиграла у истој просторији.

Поред тога што је ту одржана Тајна вечера, то је мјесто гдје су иначе често боравили апостоли, приликом својих боравака у Јерусалиму.

Такође је позната и као Горња соба, кућа Светог Јована Богослова, која је имала два спрата, и гдје је на спрату одржана Тајна вечера гдје су се састали Исус Христос и апостоли, и то је мјесто гдје су се десили и други догађаји везани за хришћанство, а описани су у Новом завјету.

У истој соби су се догодиле Тројице, кад је Свети дух сишао међу апостоле, четрдесети дан по Васкрсењу.

Овдје се Исус послије Васкрсења јавио апостолима и у њој је обећао силазак духа светога.

Зграда је током времена рушена и обнављана. Највјероватније су је запалили темплари у посљедњем крсташком рату. Обновили су је фрањевци у 14. вијеку. У прво вријеме је била црква, касније џамија, па синагога.

За Јевреје ово мјесто је изузетно значајно, јер је Горњица грађена над гробом цара Давида и то је, послије Зида плача, друго по значају и светости мјесто јеврејског ходочашћа.

Давидов гроб се налази испод собе тајне вечере. Та мала одаја се поштује као Давидов гроб. Међутим, тај гроб је празан, али је прекривен тканином у 11. вијеку.

Соба Тајне вечере је готово празна просторија са стубовима и украшеним сводовима. Капители на стубовима потичу из 12 вијека и у готском су стилу. На зиду постоје трагови и боје из 14 вијека. Источни дио је првобитно имао олтар и пјевницу али је то уништено када се градила купола изнад Давидовог гроба. Просторија је задржала облик џамије као и обновљене отоманске прозоре од обојеног стакла са арапским натписима и украшени михраб. Ту се налазе и двије украсне плоче исписане на арапском језику и левантска купола.

Свети Сава је, приликом свог првог ходочашћа у Свету земљу, био велики дародавац манастира и цркава. Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионску Горницу, од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава.

Свети Сава је, по легенди, дошао да обиђе ту просторију и упитао ондашње муслимане колико би коштало да се просторија врати у руке хришц́ана. Муслимани, мислец́и да разговарају са сиромашним монахом из стране земље, јер Сава одјец́ом није одавао своје краљевско поријекло, рекли су да му за откуп треба онолико златника колико може да се обложи под. Сава је позвао пратњу, која је донијела ковчег са златницима и обложио њима под просторије.

Уз саму кућу Горњицу – собу тајне вечере Свети Сава је купио и надградио манастир Светог Јована Богослова на Сионској Гори, на мјесту дома Јована Богослова, гдје је Богородица дочекала своје посљедње дане, коју ће, заједно с кућом, даривати као метох Лаври Светог Саве Освећеног.

Од 1524, када су их истјерали муслимани, до 1948. године хришћанима је било забрањено да се ту моле Богу. Данас је хришћанима дозвољено само да се моле у себи, без богослужења. Овај простор не припада ниједној конфесији, зграда је у власништву израелске владе.