Један од највећих српских и европских сликара Милош Собајић, који је у суботу преминуо од посљедица вируса корона у КБЦ “Драгиша Мишовић”, биће сахрањен у четвртак, уз највише почасти у Алеји заслужних грађана Србије на Новом гробљу у Београду, јављају “Вечерње новости”.
Доносимо интервју који је Шобајић 2018. дао за портал ТребињеЛиве.инфо, приликом изложбе његових радова у Требињу, коју је наш портал сврстао као догађај који је обиљежио ту годину у нашем граду.
Требиње, 19. октобар 2018. - Један од највећих српских сликара и вајара данашњице Милош Шобајић по први пут је 2018. излагао у Требињу, граду коме се вратио након 20 година.
Фасциниран је, казао је у разговору за ТребињеЛиве.инфо, оним шта је видио, посебно дрвећем, бедемом око Старог града, споменицима Дучићу, Његошу и Јелени Анжујској, парком, те ријеком Требишњицом и Херцеговачком Грачаницом.
Након преспаване ноћи у нашем граду, признао је да се осјећао као да се пробудио на мору.
"Чист и диван ваздух. Буђење у оваквом амбијенту је као буђење у рају. Рај није добар јер је то вечни мир, треба да је напето. Свако јутро устајем са великом зебњом, било да се будим у Паризу или Београду, јер ме чекају непријатне вести које тог дана морам исправити. Овде на југу Херцеговине немам ниједну непријатну вест, све су пријатне као и моја изложба", истиче Шобајић.
Херцеговина је за Шобајића центар српства. Сјећа се да му је кошаркашки тренер Желимир Жељко Обрадовић прије 20 година, у друштву прослављеног кошаркашког аса Требињца Дејана Бодироге, рекао да у свијету, по “физичком саставу”, не постоји бољи играч од Херцеговца.
“Бодирогу не можете да повредите. Не може се десити да му је зглоб искочио и да га кук пресече кад скочи. То не постоји. То је такав квалитет и то само може Херцеговац јер је научио да трчи по овим брдима, да се ваља, пада и поново диже. Он је увек снажан, моћан и висок и то је фасцинантно код Херцеговца, код којих има и доста умних људи попут Јована Дучића", прича Шобајић.
Док је са новинаром портала ТребињеЛиве.инфо шетао улицама града, казао да би волио да у нашем граду има кућу и да овдје љетује, јер, како је тада прича, у Требињу све одише морем, од кога се он "претвара у космос".
За Шобајића кажу да је "романтик у души, бунтовник на платну" што он објашњава чињеницом да воли “брутално изражавање, а не брутално понашање”, у коме слика мора да посједује енергију, што је неопходно за свако дјело.
"Брутално изражавање на сликама је за мене нешто најлепше, а мој идол Микеланђело Меризи Да Каравађо је радио само најбруталније слике тамно, светло, што им је дало бруталност и динамику. Трудим се да моје слике буду бруталне и надам се да јесу", каже Шобајић.
У његовом животу веома је важна и љубав. Обожава, како каже, неког да воли, попут супруге Маје Искуиердо, која је његова љубав за сва времена, што му даје невјероватну снагу која га подмлађује.
Воли и многе градове попут Цариграда (Истанбул), Париза, Београда..., а град свјетлости је за њега најлуђи град на свијету, док је Београд најдражи. Каже и да је срамно што Европска унија и Сједињене Америчке Државе не желе да српски народ живи у једној држави.
"Београд има огромну енергију уметника и стваралаца, чудан амбијент и не бих могао да живим без Београда где у задњих десетак година проводим највише времена и Србије која је дивна земља. Циљ српског народа је јединство и данас се налазимо у три државе - Србији, Републици Српској и Црној Гори и срамно је што не желе благостање српског народа у једној држави ако желе мир", истакао је чувени сликар.
Породица Шобајић потиче из Старе Херцеговине, из истоименог насеља које се налази поред манастира Острог. Дуго времена се "сељакала", док се није настанила у Никшићу. Милошев дјед по оцу био је успјешан трговац, а стриц Илија чувени сликар, који је студирао сликарство на Академији умјетности у Бечу.
"Он је био изванредан цртач да нацрта реалистички портрет, али није био креатор. Вероватно сам од њега наследио жељу за цртањем, сликањем и да представљам свет на тај начин сликом и скулптиуром", каже Шобајић.
Мајка му је родом из Лике за коју каже да је једна чврста жена далеко од интелектуализма, пуна живота, једноставно речено - мајка троје дјеце, и од које је наслиједио жељу за животом, стварањем и радом. Отац му је био интелектуалац, и од њега је узео интелектуалну суштину.
Шта Ви мислите о овоме?