Прва литургија послије 500 година - Калуђерова пећина свједочи о тешкој судбини православних за вријеме Турака

У Калуђеровој пећини повише Богојевић села служена је Света литургија по први пут послије више од 500 година, а отац Исаиа свједочи у разговору за ТребињеЛиве.инфо о овом великом догађају за зубачки, али и требињски крај.

До Калуђерове пећине долази се брдским путем и козјом стазом, укупне дужине око пет километара. По први пут на ово свето мјесто изашло је 80-ак наших суграђана предвођених игуманом манастира Светог Ђорђа на Зупцима оцем Исаиом, од кога смо навикли да са вјерницима увијек иде на мјеста која су до тада углавном била пала у заборав.

Отац Исаиа каже да је Калуђерова пећина веома важна за православну цркву у Херцеговини, јер се у њу пред најездом Турака у 15. вијеку склонио дио монаха тадашњег манастира Светог Ђорђа.

"То се догодило 1465. године. Турци су тада побили 14 монаха и то за најрадоснији хришћански празник Васкрс, док се између три и седам монаха склонило у брдо изнад манастира и ту су окончали свој овоземаљски живот", прича нам отац Исаиа.

Манастир Светог Ђорђа, који је изграђен 1285. година а кога су Турци разорили до темеља у 18. вијеку а који је поново обновљен 1901. године, налази се на 728 метара надморске висине, док се Калуђерова пећина налази на око 1.150 метара надморске висине.

О Калуђеровој пећини веома се често причало међу Зупчанима, а народно предање се преносило са кољена на кољено и тако све до Никољдана 2020. године када се неколика Требињаца чији су коријени са Зубаца упутило у брдо да би пронашли мјесто о коме се до тада причало, али и писало.

"Тражили смо то мјесто и на крају смо га открили када смо видјели три уклесана крста у камену и престо, који су веома добро очувани. Одмах смо знали да је ријеч о Калуђеровој пећини о којој се до тада свједочило међу народом овог краја", причају нам ови Требињци.

До Калуђерове пећине води веома уска и стрма стаза, а при самом врху користе се скале како би се дошло до саме пећине, па се свима који би да посјете ово мјесто савјетује додатан опрез.

О Калуђеровој пећини, осим усменог предања, постоје и писани записи, а један од њих датира још из 1895. године објављен у "Босанској вили", чији је аутор Јован Билбија.

"...Пећини је врло тежак приступ, тако да се са тешком муком пужући до ње доћи море. За пећину народ приповиједа да је у њој живио неки калуђер (пустињак), који је био тако побожан и праведан, па када би изашао из пећине излијечио би многе болеснике. Чувши то владика, пошаље кавазе да га доведу њему. Калуђер пође са кавазима. Путем нађу дјевојку код оваца, која је бређа била. Кулуђер је упита: 'чије је дијете?. Она нешћедне казати. Онда он упре штапом у трбух и упита: 'чије си дијете?'. На то дијете из утробе проговори да је тог истог владике...", наводи Билбија у свом тексту.

Билбија у тексту, између осталог, наводи и да је био у пећини, да су јој врата широка и висока око два метра те да има двије просторије.

У Калуђерову пећину постављено је неколико икона, а ускоро ће се ту наћи и Свето Јеванђеље. Отац Исаиа нам каже да ће у њој служити два пута годишње - око празника Благовијести у априлу и Ђурђица у новембру.