Слово Митрополита Месогеје и Лавреотике Николаја, на промоцији грчког издања књиге Епископа Атанасија Од слободе ка љубави, одржаној 24. фебруара 2013, у сали филолошког удружења „Παρνασσός“, у центру Атине.
Слика
Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцијепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одјевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу како било, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увијек одлијепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овдје задобија вриједност и служи свом циљу скривања ризнице.
Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.
Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
Тијело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
Ход тежак, несиметричан.
Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пјева постаје још гори, руши се сваки осјећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.
Ријеч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.
Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.
Литург који прави неред. Све помјера са свог мјеста. Само Свети Путир остаје на свом мјесту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“.
Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си дјетенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш гдје да се сакријеш.
Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.
Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.
Речено је статуа, слика, изглед човјека. Сигурно мало претјеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.
Загонетка
Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али риjеч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.
Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.
Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звијер; из близа дјетенце… 76 година. Велико дијете!
Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ријетког господара. Осим ријечи, он увиjeк има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено узвраћа захвалност, увијек изворно, искусно али без претварања. Увијек га престиже.
Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је ријека мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вриједности.
Као цвијет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвикет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвијећу из цвјећара за трговину. На њему ничега намјештеног. Ничега извјештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.
Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни риjеч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све слиједи ритам практичне логике, слиједи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.
Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да уљепша ствари да заокружи риjеч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свјестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.
Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?
Личност
Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.
Ширина схватања. У њему мјеста има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесвјетски и надсвјетски човјек. Присуство пуно сигурности и силе. Савјестан и храбар. Неустрашив. Смјелост и иницијатива. Младост и свјежина. Креативан и разоран. Пун живота.
Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.
Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов побједник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убједљив, богословска равнотежа неуобичајена, ријетко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.
Уопште није важно гдје се родио; шта и гдје је студирао, гдје је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човјек.
Он увијек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човјек, Богочовјек. На тој основи веома божанствен и веома човјечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.
Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као рикетко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – дјеца. Дијете је и он сам. Мудрост старца, једноставност дјетета. Остареће и остаће дијете. Прима Царство Божије као један од те дјеце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.
Богословље
Пред нама је нова књига владике Атанасија Од слобода до љубави. Једно поглавље говори о хуманизму Светог Николаја Кавасиле, а другоно нествореним енергијама Божијим по Светом Григорију Палами. Читајући те текстове, срећеш се, не са обичним професором који те учи, нити са образованим епископом писцем коме се дивиш, већ са једним рођеним богословом. Дубоко познавање дјела ове двојице великих отаца богослова и историјских елемената, који представљају оквир живота њиховог. Види се живи однос са етосом и богословљем њиховим. Углавном се, пак, чује богословски дах једног савременог богослова.
Не задовољава се само понављањем и анализом њихових мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком.
Читајући Григорија Паламу
Један поглед на друго предавање. Онако како он сам пише.
За приступање тајни Божијој постоји само један пут, откривење Божије прије свега у творевини, затим у промислу, избављењу, у домостроју спасења, то јест откривење Божије у историји (стр. 203).
Да би објаснио разликовање између Божије суштине и енергија Његових, тврди да Сушти није постојећи, него да је он сасвим други, Свети, „другачији“. Поред њега постоји другачија стварност, постоји свијет (стр. 204). Јављање живога Бога као личности јесу „нестворене енергије“ Његове. Сушти не постоји у древној јелинској философији, као ни божанство, у средњем роду, нигдје се не сусреће у Библији. Није Сушти из бића, већ је биће из Суштога. Личност има првенство (стр. 205). Сушти је првоначална реалност (стр. 206).
Дјела Божија су Његова слободна дејства. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дјела Божије: свијет, човјек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дјела Делатника и Вољнога (стр. 208). Не можемо да прихватимо Бога без енергије (стр. 209). Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) (стр. 215) Дејствујућег, које нам Га објављују.
Претходи да су Отац, Син и Свети Дух у заједништву између себе а затим констатујемо да имају једну заједничку суштину (стр. 210). Богословљем о Енергијама Божијим, Палама нам указује на Живог, библијског Бога, Који ничим није одредив, него је жива личност, битујућа личност (стр. 210).
Још је и слободан, не везан за питање смрти или бесмртности, постојања – непостојања. Речено важи за дјела Егова (стр. 211). Он није везан Природом, чак ни својом Суштином. Он њу има, а не она Њега.
И антрополошке посљедице: нисмо створени да бисмо постојали, већ да непрестано општимо (стр. 216). Вјечни живот није неко блажено гледање Бога, већ живо заједничарење живих личности (стр. 218). Зато смрт није наша слијепа судбина. Треба да устанемо против ње. Ми смо призвани у живот. Не можемо да не будемо револуционари против смрти (стр. 207).
Кроз Светог Николу Кавасилу
Речено нас води ка другој омилији о хуманизму Светог Николе Кавасиле, у којој срећемо изразе попут: отворено богословље, слобода и живот.
Говорећи о Кавасилином христоцентричном хуманизму, оно што непрестано понавља јесте то да је човјек биће отворено, створено за живот, да непрестано учествује у животу, да живи, да се развија, да расте, да је у непрестаном динамичном покрету и богаћењу (стр. 90).
Кавасилу назива отвореним богословом и веома питомим човјеком, који, како каже, није ни против Паламе, нити је много за њега. Он човјека види, не издвојено, већ у односу са Христом, не само као Богом, већ као Богом Који је постао човјек. Ослобођен од монофизитског искушења, изражава христолошку и христоцентричну антропологију. Очи, жеље, тежњу према љубави, све је у човјеку створено од Бога да би упућивало Христу, али као Богочовјеку (стр. 88).
Обожење је сједињење са Христом, али без ишчезавања, него са испуњењем у Христу, и живљење у пуноћи. Имамо вјечну могућност за узрастање и напредовање, за пуноћу живота (стр. 95).
Живот значи разрастање човјека и учешће, непрестано општење, тј. могућност учешћа и општења све више и више. Само тако човјек превазилази своје оквире (стр. 90). Религија, када није рикеч о живом Богу и живом човјеку и њиховом сусрету, постаје идол (стр. 91). Човјек је створен за живот, што значи за општење, то јест за љубав. Није створен да се затвори у себе, већ да непрестано превазилази себе дајући све силе своје (стр. 93).
То је одговор на изазов савременог хуманизма. Ако својим умишљеним достигнућима учинимо човјека биолошки другачијим, срозаћемо га у беспомоћно стање (на примјер помагалима за срце и дисање са иструлелим мозгом или учинивши га генетски јаким а душевно неспособним), тако измјењеног у људскости, да се упиташ: да ли уопште вреди сав тај труд који се зове историја или цивилизација или наука или човјеков покушај (стр. 97).
Богослов
У неком тренутку, када говори о Фотију Великом и његовој школи, помиње ширину њиховог знања, говорећи: Колико много су ти људи читали… зато су и могли много да ураде, као Кирило и Методије (стр. 87). Такву ширину знања срећемо и код епископа Атанасија. Али то само по себи нема велики значај.
Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вриједност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповједимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо повјерење за критеријум истине којим одишу његова ријеч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убједљиво Православно. Његова богословска ријеч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.
Плод такве антропологије је отворен човјек. Тако бисмо могли сажето да окарактеришемо епископа Атанасија: човјек отворен, човјек љубави и слободе. Његово дјело и живот не само да одишу слободом и љубављу, већ и откривају њега самог као слободног и љубећег. Будући сам слободан, ослобађа и нас. Да употребимо његове риjeчи, својом великом љубављу, дарује свима нама радост постојања и заједништва у љубави, која је врхунац (стр. 93). Он нам помаже да саздамо себе за вјечност (стр. 92).
Благодаримо њему.
Са јелинског превео Д. Ристић
Шта Ви мислите о овоме?