Mostar, parking na Musali. Podne. Peče mostarski „čelopek“. Radnik na parkingu, pod slamnatim šeširom, „usafunjan“, planuo od junskog Sunca.
RP - Jarane, dvije marke je sat parkinga!
RM - Evo ih.
RP - Odakle si? Naš si?
RM - Jesam, iz Trebinja. Jel' šta smeta?
RP - Đe će bolan smetat. Vidi Princa. (op.a. Duško Bajević sjedi i pije u hladovini limunadu). Volim ga više no staru.
RM - Otišo je i Princ kad je zapucalo. Jebi ga.
RP - Jebi ga jarane. Samo ne znam jarane ko je koga više zajebo - ovi naši nas ili vaši vas.
RM - Tu je to neđe. Donji smo. I mi i vi.
RP - Jes' bio na liniji?
RM - Jašta sam. Ti?
RP - Ćuj bio. Tu u Šantićevoj. Ko i sva mostarska gologuzija! (okreće se i dere se na stranca (Nijemca) u džipu kome je očigledno smetala naša priča). Šta sviraš majmune. I vi ste nam svi ovo zakuvali. Jebo te Genšer.
RM - A jes' valaj. Da te ne zezaju, odoh parkirati.
(15 minuta poslije)
Radnik diže rampu i pruža mi ruku. Osjećam daje mi nešto. Pogledam, u ruci one dvije marke sa početka priče.
RP - Platio Genšer i za tebe i za njega. Majku mu jebem onu fašističku, šeretski namignu i ode.
Šta Vi mislite o ovome?