Milan D. Špiček za TrebinjeLive – Dva puta na koljenima

Autor: Želimir K./TrebinjeLive Foto: TrebinjeLive/Lična arhiva
TREBINJELIVE 28. 10. 2017. - 10:47h

Milan D. Špiček, filmski kritičar iz Beograda, reporter, glumac, scenarista, reditelj, pisac, Špilman, tri godine dolazi u Trebinje na Festival mediteranskog i evropskog filma. Ove godine u njegovom  prtljagu našlo se, zahvaljujući ljubaznosti gospođe Julijane Lule Živojinović, supruge Velimira Bate Živojinovića i 23 nagrade  od nebrojenih  koje je ovaj velikan jugoslovenskog filma dobio u svom glumačkom životu.

milan d spicek

Održao je u Muzeju Hercegovine master class na temu ”Istorija filma” i ”Šta je to scenario”, oduševio se vikendom na zubačkim Ublima gdje je bio repetaš graha poljaka sa suvim mesom i s pažnjom gledao filmove iz programa ovogodišnjeg festivala.

Više od pedeset godina (novinarstvom je počeo da se bavi sa nepunih osamnaest godina) njegovo kritičarsko pero opisivalo je, i opisuje (“…novinar nikada ne ide u penziju…”)  šta su to “pjesnici htjeli da kažu”, kudio ili hvalio filmove, uglavnom hvalio glumce (“…glumci su velika djeca..).

planinski vrh spicek

Otkud prezime Špiček?
Dakle, „imam svoju“ planinu!

U Engleskoj postoji zakon da glumac tri sata poslije predstave nije odgovoran za svoja djela…”), s njima se družio i druži, napisao nekoliko scenarija za igrane filmove (“…nijedan nije realizovan vjerovatno zato što nisu dobri…”), četiri knjige posvećene filmu i jedan roman “Heklanje uz vetar” autobiografsku i biografsku priču Beograda i njegovih ljudi, napisao scenario i režirao dokumentarni film o Puriši Đorđeviću “Lepo vreme za mlad grašak”.

Da li heklate u Trebinju?

milan d spicek

Nije običaj ili se retko događa da kolega intervjuiše. Dopada mi se početak, očigledno ste pripremljeni što stalno ponavljam na novinarskimu radionicama deci, tinejdžerima, koje sporadično pripremam za ovaj zanat. Priprema je pola posla verovatno najdosadnijoj novinarskoj disciplini, a to je intervju. Desilo mi se svojevremeno, da je čuveni Petar Božović, s kojim se povremeno i privatno družim u jednom živom programu, na svako pitanje odgovarao: Daaa… Nee…Možda…Pa…I tako me zezao dok mu nisam rekao: ”Prestani da me zajebavaš”. Smejao se kao veliki Falstaf i do kraja odgovarao, bio, kao i uvek sjajan. “Heklanje uz vetar” je moj prvi roman, autobigrafski i biografski Beograda i njegovih ljudi. Štampan je u skromnom tiražu od pet stotina primeraka i za kratko vreme je rasprodat… Naravno, jer sam bio najbolji kupac svoje knjige…haha…Budući da u romanu svi moji junaci imaju svoja prava imena očekivao sam da će me neko tužiti. Međutim, niko. Jer, znate kako Al Paćino u filmu “Scareface” kaže: ”Gentlemen, I never lie, even when lying, I’m tellingthe truth“. Gospodo, ja nikad ne lažem, čak i kada lažem govorim istinu. U štampi je drugo izdanje, ali ovog puta neću ga ja otkupiti…hehehe

Najduže i najplodnije stvarali ste na radiju. Šta ste radili?

Šta nisam. Od odlazaka na pijacu da javim slušaocima koje su cene voća i povrća, preko reportaža, intervjua, vođenja programa uživo do autorskih emisija “Medalja 202” i “Ponoćni bioskop”.

Zašto ste odabrali audio medij?

milan d spicek

Jedna osmogodišnja devojčica u nekoj anketi, na pitanje, šta više voli, radio ili televiziju, odgovorila je: ”Više volim radio, jer radio ima više slika”. Buditi maštu nekom ko se nalazi s druge strane radio-aparata je fenomenalna. Tvrdim, da su radio-drame kao forma, u stvari filmovi kojima nedostaju slike. Stoga sam u autorskoj emisiji – koja je postala kultna – “Ponoćni bioskop”, između govora, najavljivao muzičke tačke iz filmova tako što nisam govorio “slušamo” već – g l e d a m o insert iz filma. U želji da posetiocu u mom bioskopu ukoliko je film gledao podsetim na film i radnju filma koja se dešavala, a one koji nisu gledali da film pogledaju. Bio sam godinu i po dana na televiziji. Pisao sam scenario za prvi srpski kviz “Da ili ne” koji su vodili Mića Orlović, Lola Novaković, Dejan Đurović, Đuza Stojiljković i Minja Subota. Srećom, morao sam u vojsku. I posle odsluženja vojnog roka na kolenima molio urednika Đorđa Seničara da me vrati u radio, što je i učinio na moju sreću, a možda i slušalaca. Ha. Ali, naučio sam mnogo o ovom zaglupljujućem mediju i o pisanju scenarija što mi je kasnije bilo od koristi na FDU.

Na radiju ste radili šta ste htjeli. Jesu li to glasine?

Nisu. Kao onaj strašni lav iz Radovićeve pesme. Zašto? Radom sam uspeo da steknem jednu vrstu autokefalnosti. Bio sam vredan i svojim idejama sam išao ispred vremena. Zato su mi šefovi gledali kroz prste. Kada sam najavio da će mi gošća u emisiji “Medalja 202” verovatno jednoj od ikad najslušanijih emisija, biti Koarima Tores junakinja tv serije “Kasandra”, urednik me pitao ko će to da plati. Odgovorio sam mu: šta te briga. Pričale mi kolege da se pretvorio u uši slušajući njeno gostovanje. Kada sam izašao iz radija, zatekao sam jedno pedesetak ljudi koji su mi aplaudirali i pitali gde je Kasandra? Evo je, rekao sam pored mene. Bila je to slikarka Ljiljana Drezga koja je dugo živela u Južnoj Americi, a savršeno je govorila španski dijalekt. Pored nas išla je i Maša, njena kćerka koja je prevodila naš razgovor. Nisu poverovali, a onda sam shvatio da im ne treba razbijati iluziju i dodao da se zezam i da je izašla na sporedni ulaz jer je bila umorna od puta. Bio je to jedna vrsta omaža velikom Orsonu Velsu, koji je svojevremeno uzbudio slušaoce američkog radija jer je “prenosio uživo” iskrcavanje marsovaca”. Njegov zez je ušao u svetske antologije radio-medija, a ja sam ušao u srpsku koju je napisao Miroslav Jokić.

milan d spicek

Kada ste se opredjelili za filmsku kritiku?

Biću neskroman: osim filmskom kritikom, ja sam scenarista,  pisac i glumac, a kako se celog života zezam, parafrazirajući moje prezime dodao sam i jedno Špilman što je naziv za srednjevekovne ulične svirače, zabavljače, žonglere. S filmom sam se sreo u dvorištu mog komšije ciganina Save Ćemaniste koji je mogao da nadsvira i samog Ojstraha i nadpeva Luja Armstronga. Njegov kućerak na Čukarici, kraju Beograda gde sam rođen, bio je beo i tu je moj kum Brana Lovrenski, na zidu njegove prizemljuše, doneo projektor Super 8 i filmove sa Čarlijem Čaplinom koga smo svi mi zvali Šarlo i tu priređivao projekcije da ne kažem bioskopske predstave. Taj prvi susret sa najvećim filmskim umetnikom prema mom skromnom mišljenju bio je presudan. Kada me je jedanput pitao glodur Nikola Mirkov šta bih hteo još da radim na radiju ja sam rekao: film. Milan Jelić snimao je u to vreme “Nedeljni ručak” u Vrdniku, poslao me da napravim reportažu, a otada šunjao sam se po festivalima od Berlina, Kana, Venecije, Pule, do Festa i Festivala mediteranskog i vvropskog filma u Trebinju. Za penziju kažu i mirovina. Ja ne znam šta je to. Niti mirujem niti mislim da novinar ikada može da bude penzionisan.

Kako ste stekli povjerenje glumaca?

milan d spicek

Uzajamno ljubavlju. Ako sam kudio reditelje jer nisu ispunili estetske norme jednog filma, a činio sam to retko, jer znam i sam koja je muka doći do filma u ovom društvu koje ne izdvaja ni kintu za kulturu, i da svako ko stane iza kamere ima nameru da stvori remek-delo, o glumcima nikada nisam napisao ni jednu jedinu lošu reč. Zato što su nam glumci svetski i nešto najbolje što naša glumačka umetnost ima. Film je, pravim digresiju, vraška igračka: na papiru je jedno, na snimanju drugo, u montaži treće, na kraju sasvim nešto novo i drugo. I, konačno, mogao sam da biram o kome ću da pišem. Ako ima glumice i glumca koji mi se ne znam iz kog razloga ne sviđaju, ja o njima ne pišem. Ne reskiram da povredim njihov ego. Glumci su velika deca. Nežna i ranjiva… Jedna od definicija glume glasi: izađeš na scenu, iskoračiš jednom nogom, digneš jednu ruku i kažeš – i s t i n u. Lako je meni to reći. Ali, velika je muka svakog dana iz dana u dan navlačiti tuđa lica i tuđe sudbine. Čovek se troši. U Engleskoj postoji zakon po kome su glumci tri sata posle predstave oslobodjeni svojih postupaka!(?). Razume se, svodi se na lakrdijašenje.

I vi ste glumili u nekoliko filmova. Otkud to?

Igrao sam u četiri filma: “Rana jesen”, Tome Janjića, “Dečak iz Junkovca” Dejana Zečevića, “Pun mesec nad Beogradom” Dragana Kresoje i “Ptice koje ne polete” Petra Lalovića. “Ptice…” su zanimljive jer sam igrao ubicu i to ni manje ni više Bate Živojinovića. Ono što nisu mogli Nemci uradio sam ja za samo dva dubla. Na svu sreću bilo je to na filmu. Posle snimanja, Bata mi se potpisao na patronama: na jednoj piše “Bata iz groba”, a na drugoj “Ubi me radio Špiček”. Prijateljstvo s Batom datira od ranijih vremena. Stvorili smo drugarsku vezu do njegove smrti i otuda poverenje Lule Živojinović da mi bez ikakvog reversa preda 23 nagrade od stotinu koje je Bata dobio jer nije mogla u brzini da ih nađe da ih donesem u Trebinje i tako Festival pokaže ko je bio najveći jugoslovenski glumac.

Napisali ste scenario i režirali film o Puriši Djorđeviću. Kako ste se usudili. Puriša je veliko rediteljsko ime?

milan d spicek

Purke je iz pika prihvatio ulogu, jer sam film eksplicirao kao dokumentarno igranu kompilaciju. Teže mi je bilo da nađem producenta i lovu. Puriša koji je oprezan u susretima s ljudima, mene je prihvatio jer bio je na jednom majušnom festivalu u Mojkovcu gde je trebalo da pred popriličnim auditorijumom govorim o stvaralaštvu Puriše Đorđevića. Premro sam od straha jer Purke je sedeo u prvom redu. Posle čitavog sata, esej je zahtevao obimnu analizu, nisam smeo da podignem glavu dok nisam začuo aplauz. Prvi je aplauz poveo Purke. Otada je sve išlo jednostavno. Kada sam našao producenta, svog kuma Dušana Đokovića predsednika Akademije umetnosti u Beogradu, ko će koga ako ne svoj svoga, film smo snimili za četiri dana bez ijedne jedine Purišine primedbe ili predloga kako da režiram. Prema njegovoj želji film ni na jednom festivalu nije učestvovao u zvaničnoj konkurenciji, ali bio je sjajno primljen gde god da je prikazan. A prikazan je u Moskvi na ”Zlatnom vitezu”, u Plovdivu, Karlovim Varima, Londonu i gotovo svim domaćim festivalima računajući pre svega festival dokumentarnih ili autorskih filmova. Veliki Puriša ispoštovao je jednog početnika i to mi je bila najvažnija lekcija za nove filmove.

milan d spicek

Kojih se likova iz svijeta filma najradije sjećate?

Imao sam sreću da sam bio saradnik festivalskih novina Festa, tako da sam upoznao velika imena iz sveta filma, s njima se družio po beogradskim kafanama bančio i mnogo od zanata naučio. Romana Polanskog sam pitao, zašto se po nekom nepisanom pravilu u gotovo svakom njegovom filmu pojavljuje krv? On se nasmejao, digao prst koji je bio u hanzaplastu i rekao: ”Krv je svakodnevna pojava. Evo, maločas sam se brijao i vidite, posekao”. Robert De Niro bio je gotovo neprepoznatljiv koliku je moć imao i ima kada izađe pred kamere i postane gromada. Na Festu se prikazivao njegov antologijski film “Taksista”. On mi se poverio da je već bio u Jugoslaviji kao student. U povratku iz Grčke autostopom. Ostao je bez love i u Nišu ispred studentske menze pokupio ga je igrom slučaja jedan moj kolega iz Radio Niša. Njegova majka, kao svaka srpska majka, mršavka je oprala, ispeglala, nahranila i dala mu 20 dolara da ima da stigne do Trsta. Eh, kaže setno Bobi, kada bih ih sada našao, ja bi im stostruko danas vratio…Ja objavio. Čuo to kolega Zoran Dimić, i zove me iz Niša da ga nekako povežem s De Niroom. Zašto Zorane, dovoljno je da vas pamti. I Zoran prihvati. Sutra kažem Bobiju šta je Zoran rekao, a ovaj zapanjen:”Vi Jugosloveni ste čudni ljudi. Pa ja bih da sam na njihovom mestu bio, itekako tražio. Sljedeće godine, De Niro je ponovo došao u Beograd. Ovog puta sa filmom Njujork, Njujork i sa jednom prelepom kreolkom, ženom, koja je bila u drugom stanju. Budući da je održavala trudnoću, i više provodila vreme u sobi nego na mestima gde smo De Nira vodili i prikazivali kao mečku, neko se dosetio pa je doneo na Drini Ćuprija knjigu našeg nobelovca englesku verziju da gospođa De Niro prekrati vreme. Završio se Fest, bračni par otputovao za Los Anđeles. Šest meseci kasnije stigla vest da je bračni par De Niro dobio kćerku. Kćerki su dali ime DRINA.

Pia Zadora? Upravo za nju Vas veže jedna zanimljiva anegdota?

Pia Zadora došla je sa svojim mužem. Igrala je majušnu ulogu u filmu ”Nebeska kapija”. Majušna uloga i ona majušna po “gabaritu, ali beskrajno skladna, seksi, a ja mangup s Čukarice prilazim joj i padam na kolena. Ona zapanjena: šta to radite. Molim za intervju i krenem kao da ću da joj ljubim noge. Ona se povuče, ja ustanem i nastavimo stojeći. Kada sam je oslovio sa gospođo, ona me prekide: ”Ja sam gospođica!” Kako gospođica pa vaš muž je na tri metra od nas. “Da, nastavi lepotica, ja sam za vas gospođica sve dok vam ne kažem da sam gospođa”.

Lekciju sam savladao zauvek i nikada ni jednoj ženi nisam više rekao “gospođo”. I verujte mi, ni jedna se nije pobunila. Eh, žene…

milan d spicek

Milan D. Špiček i Lepa Brena

Šta mislite o Festivalu mediteranskog i evropskog filma?

U životu svakog filmskog festivala najvažnije su prve godine. Skoro deset prvih godina. Toliko treba da slegne i sazri, da se odstrane viškovi, dodaju nove stvari. Ovaj festival, tvrdim, na dobrom je putu da postane veliki evropski festival. Veći od sarajevskog. Potrebno je strpljenje, više para, a filmova i glumaca ima. Ovogodišnji festival je potvrdio da može da izraste u pravi i to takmičarski festival, ali, treba da se preseli u Dom mladih i ceo festival mora da se institualizuje. I konačno, da se s pripremama počne u ponedeljak, odmah kada padne poslednja klapa Petog festivala mediteranskog i evropskog filma. To dugujemo najmanje Jovanu Dučiću i njegovoj želji da Trebinje postane centar kulture ovog regiona.

milan d spicek milan d spicek milan d spicek

Komentari

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne i stavove internet portala TrebinjeLive.info. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal TrebinjeLive.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Evo zbog čega je TrebinjeLive najčitaniji i najuticajniji portal u gradu!
8.500+
dnevnih
posjeta
265.000+
mjesečnih
čitanja
620.000+
mjesečnih
pregleda stranica
18.500+
fejsbuk
sviđanja