Piše Milan D. Špiček - Bata Živojinović

Bata Živojinović, velikan srpskog i jugoslovenskog filma, negdje na nebu, sigurno, snima nove filmove. Prije sedam godina novinar, reditelj, pisac, Milan D. Špiček, dobio je poziv da napiše tekst koji će biti štampan u monografiji o Velimiru Bati Živojinoviću.

Prošlo je sedam godina od ambicioznog projekta da se štampa monografija na srpskom, kineskom i engleskom jeziku o velikanu našeg filma. Bata nas je napustio prije godinu dana (22. maja 2016.), a tekstovi brojnih novinara, pisaca, filmskih kritičara nisu ni ušli u štampu. Jedan od autora je i Milan D.Špiček, pisan iz sasvim druge vizure, bez analize Batinog glumačkog umijeća, ustupio je tekst koji će jednog dana, vjerovano, biti štampan u milionskom tiražu, jer nas i Kineza... Znate tu zezalicu.

Bata iz groba!
Ubi me radio Špiček!

Ove dve (o)poruke Bata je zapisao 5. novembra 1994. godine, na čaurama od metaka 16 mm proizvedenim u Krušiku iz Valjeva za lovački karabin kojim sam ovu legendu naočigled filmske kamere načisto ubio. Dogodilo se to jednog hladnjikavog pre podneva na obroncima Avale pred objektivom Pere Lalovića, koji je događaj prosledio publici naslovljen sa „Ptice koje ne polete“.

Imao sam jedan dubl. I taj drugi, bio je presudan.

Klizajući se kroz travu, lišće i koprive niz neku strminu, čuo sam Batu kako dobacuje Peri: “Nije on ćopav, on je šantav!“. To me je razbesnelo i drugim hicem stavio sam tačku na i.

Bata je u Pticama koje ne polete, filmu zasnovanom na istinitom događaju, igrao dedu, koji živi kao šumar u nekoj zabiti s pticama i životinjama. Prirodom i onim što daje priroda pokušava svoju unuku da izleči od leukemije. Dobar lik. Ali, za Batu, bio je to mali zadatak. Skoro rutinski.

Posle snimljene scene ubistva, nas trojica (bio je i moj kum Feki Danilov, fotoreporter Večernjih novosti), hvatali smo maju u Kumbari podno Avale, a pošto nam to nije bilo dovoljno, otišli smo na Banovo Brdo u Batin stan gde smo bili posluženi viskijem pa mlogo. Bata je sve vreme zanovetao ženi koja je služila skakutajući oko nas sa ovalima pršute i kiblama s ledom.

Bio sam iznenađen zašto se Bata tako bahato ponaša prema ženi u ozbiljnim godinama ali, ubrzo sam shvatio da je to bio deo njihove svakodnevne igre koju su igrali od dana kada je došla u kuću Živojinovića na ispomoć. Ni jedan jedini put nije mu „ostala dužna“. Štaviše.

xxxxxxxxxxxxxx
Motel Tenesi na vrhu Kosmaja, na dvestotinak metara od manastira Pavlović i tristotinak od roditeljske kuće Živojinovića, nas dvojica, banuli smo jedne noći. Pobegli smo od gnjavatora na Slobodarskim filmskim svečanostima u Sopotu, gde je Bata samo sat ranije, na ruke-vicu, primio hiljadu i po (tadašnjih 199l) dinara i statuetu Sloboda za najbolju ulogu u filmu Original falsifikata.

Pre ulaska u salu Doma kulture (danas CK) gde će primiti nagradu, sa osmehom koji razoružava, pitao je jednog narodnog heroja člana žirija:“Je li Šuco, leba ti, od rata smo sve dalje i dalje a vas je sve više i više, kako to? Množite se ko Gremlini“.

Šuca se samo nasmejao i zagrlio ga.

Smejali se i okupljeni, desetak novinara, glumaca i fotoreportera. Takvo pitanje mogao je da postavi samo jedan Valter.

xxxxxxxxxxxxxx
Tenesi drži jedan renesansni tip, Moca Aleksić, brka, koji se ovim motelom pročuo nadaleko, jer je prvi u Srbiji počeo sa priređivanjem večernjeg i noćnog programa sa desetak, uglavnom plavih Ukrajinki.

U Tenesi smo ušli kao poslednja dvojica siledžija. Kao Liberti Valans, Bata je širom otvorio vrata a kada sam i ja ušao ostavio je vrata otvorena da koliko toliko izađe dim iz ove velike pušnice. Naleteli smo na dva spojena stola za kojima su sedeli seljaci iz Koraćice. Svakog je ponaosob pozdravio a onda mi je nehajno pokazao sto u ćošku.

Dok sam ja zauzimao položaj, Bata je sto propitovao o vremenu i o tome šta rade, a onda je povišenim tonom pitao: “Dobro, hoće li da padne piće? Samo da znate, mi nismo seljaci kao neki, mi pijemo viski!“

Sto je klimanjem glavama potvrdio.

U separe su se smestile i tri Ukrajinke koje još uvek nisu znale srpski, ali su veoma dobro znale ko je Bata Živojinović. Bata mi je, s vremena na vreme, mimikom pokazivao šta s ukrajinkama da radim udarajući pesnicom o stisnutu šaku, ali, ja ga nisam poslušao. Bilo mi je interesantnije da blejim s njim.

Kada smo naboli kačkavalj i nešto što je ličilo na kulen, Bata je opet dobacio stolu: “A vino? Gde je vino“. Njegove narudžbine su bile sve češće i sve veće pa je na kraju cela kafana i jela i pila na račun klimoglavog stola.

Kada se iznad Mladenovca počela pojavljivati zora, naglo je ustao. Video sam kako, kod šanka, vadi lovu iz koverte u kojoj je bila njegova nagrada za minuli rad i daje kelneru. Prema izrazu lica konobara skapirao sam: nije ostalo ništa.

Ukrajinke, kačeći se o Batina ramena, ispratile su nas do vrata, glumeći razočaranost što odlazimo.

Svaka od njih imala je ideju da jednog dana postane glumica, to se videlo. Želje im se verovatno nikada nisu ispunile i nikada ih više nisam video. Ali i danas, kada se setim te skoro pijane noći, osetim miris kojim su se plavojke kupale. Nije bio Šanel 5. Sigurno.

Prolazeći pored stola koji nam je cele noći naručivao Bata je dobacio: “Platićete mamu vam seljačku, kad tad!“. Velikim koracima napustio je kafanu dok sam ja za njim šantao. Ili ćopao, svejedno.

xxxxxxxxxxxxxx
Naše prijateljstvo počelo je pre tridesetak godina ali se potvrdilo Batinim učešćem u emisiji koju sam vodio: Medalja 2o2 Radio-Beograda Beograda 202, februara 1987. godine. Emisija je bila u zenitu popularnosti jer je zagovarala mali beogradski fudbal tretiran kao onaj drugi, veliki, „ozbiljni“ stalno u kontaktu sa (uglavnom) slušateljkama i domaćicama koje su kuvale nedeljni ručak.

Pored profesionalnih reportera, sa jedne od utakmica javljao se gost koji je iz svoje vizure i na svoj način komentarisao fudbalsku utakmicu.

Između zimske i prolećne sezone, kada nije bilo fudbalskih utakmica, da „zasluži“ intervju u finalu emisije, u poslednjem satu (09.30 – 13.00), gost je imao ulogu reportera; da sa najmanje četiri mesta prokomentariše događaj ili pojavu prema sopstvenom izboru. Taj zadatak dobio je i Bata.

Fudbal se nije igrao, čekala se prolećno prvenstvo.

Njegovo gostovanje dogodilo se u očekivanju premijere Trena u kome je Bata ostvario veliku ulogu.

Prvo se javio s Kalenićeve pijace. Kao profesionalni novinar počeo je onom uobičajenom frazom:

“Javljam se sa Kalenićeve pijace. Predstaviću vam životinju...“.

- Pa to je moj zadatak, replicirao sam iz studija.

„Ne sebe, već pravu pravcatu životinju, mečku Božanu...“

Bata je sa jednim kolegom i šoferom švrljao po Krstu i kada je video cigu kako vuče mečku palo mu je na pamet da mečku „intervjuiše“. Postavljao je mečki pitanja o cenama, benzinu, o dolasku proleća, a mečka je sve vreme mumlala.

Sledeća rubrika bila je iz radionice pesnika-majstora ili majstora-pesnika i proznog pisca i televizijskog scenariste Dragiše Krunića, koji je održavao Pežoe (najpopularnija kola osamdesetih-devedesetih godina) mnogim poznatim ličnostima, pa i Bati.

Bata je znao da je Dragišine pesme čitao i za njih pisao recenzije čuveni srpski pesnik i akademik Dušan Matić, koji ne samo da nije imao kola već nije znao ni gde se volan nalazi. Matić je bio Krunićev prijatelj i neka vrsta mentora. Posle priče o ovom divnom pofesoru, Dragiša je zeznuo Batu i podmetnuo mu zbirku pesama „Moje mušterije“ da Bata izdeklamuje:

Dušanu Matiću, akademiku.
Kad ministru šljakam oko kola,
Pa me čovek pozove na pivo,
Zbog naplate ili protokola,
Izgleda mi sasvim razumljivo.

Zbunjuju me intimne večere,
Kod pesnika koji kola nema,
Gde se i ja, bučno i bez mere,
Bacam u srž nejasnih problema.

Tri puta je Bata Živojinović kao glumac javno govorio poeziju: prvi put, poslednji put i ne verujem ikad više.

Treća rubrika bila je antologijska. Ni profesionalni novinari nisu se nikada ni pre a ni posle setili tog mesta. Reč je o groblju koje se nalazi od strane Niša uz samu ogradu autoputa.

To je još jedno čudo ovog sveta koje ne postoji nigde na kugli zemaljskoj! To mogu samo Srbi. Umesto spomenika, ovo groblje na obodu grada, umesto klasičnih ploča i krstača, ima čitave kuće podignute za mrtve sa krevetima, šporetima, frižiderima i televizorima.

Ironično hvaleći ova zdanja, analazirijajući arhitekturu i maštovitost neimara, rubriku je završio čitanjem imena umrlih prethodno izrekavši ovu crnohumornu: “Iako imaju televizore, večeras dnevnik neće gledati...“

Poslednji sat proveli smo u razgovoru. Batu nije držalo mesto. Svaki put kada smo razgovor delili muzikom, ustao je od mikrofona, i šetao po studiju. Otvarao prozor, zatvarao, otvarao i gledao na Hilandasku ulicu i čitao grafite sa zgrade Trgovačke škole koja se nalazi preko puta radija. Jednu je, kada smo se ponovo uključili, skoro izgovorio u mikrofon:“Profa Dule je du...“

xxxxxxxxxxxxxx
Tren je snimao u Timičkoj krajini.

Ovo je bio ozbiljan film i Batin ozbiljan zadatak. Trebalo je da dočara lik Arsena, mladića sa obale Ibra koji odlazi u rat. Bio je to ključni događaj koji će kasnije odrediti njegov život, život, o kome će posle rata da priča na obali Save negde u blizini Beograda. Ratni događaji teku uporedo sa njegovim intimnim unutrašnjim sukobima.

U životu ovog čoveka usađena je potreba za ljubavlju, razumevanjem, pravdom.

Bio sam na snimanju u nekom selu u Timočkoj Krajini. Vođa snimanja bio je Gavra Azinović, organizator na beogradskoj TV (kasnije osnivač jedinstvenog festivala Mefest) i moj prijatelj. Javio mi je da obavezno dođem jer se snima scena njegovog povratka u rodno selo, gde Arsen nailazi na spaljenu rodnu kuću.
Centar sela imao je jednu kafanu, jednu Mesnu zajednicu, jednu bakalnicu i jednu prodavnicu duvana i novina. Ekipa se razmilela po celom selu, a kako je film imao i masovke, muvali su se besposleni seoski kerovi i seljaci iz sela i okoline.

Stole Janković, reditelj, i jedan važniji deo ekipe, u kojoj je razumljivo bio i Bata, bila je smeštena u jednom prizemnom kućerku. U kuhinji, pored šporeta na drva i ugalj, sedeo je Bata Živojinović u vojničkoj uniformi sa oznakama kapetana. U sobi u koju se ulazilo prolazeći kroz kujnu, bili su kostimograf i šminkerka.

U džezvi na šporetu vrila je voda a u plavoj šerpi na tufne nešto, što je širilo mirise, se krčkalo.
Batu nisam mogao da prepoznam. Sve vreme je ćutao i prelistavao knjigu snimanja. Pitao sam se šta to radi kada, rekao mi Gavra, u toj sceni nema ni jednu jedinu repliku. Sve treba da se dogodi na njegovom licu.

Nisam ga ništa pitao. Pio sam neku ljutu rakiju iz čokanja i čekao da se set pripremi.

Posle višečasovnog natezanja (najdosadniji deo rada na filmu), hoće-neće, Gavra je ušao u kuću i pozvao Batu. Scena je bila postavljena. Bata je trebalo jednim puteljkom da uđe u kadar, da zastane (usledio je posle u montaži kontra-plan, zgarište od kuće), zadrži pogled a onda zaplače i padne na kolena. Trajanje, ni minut.

Gavra mi je pronašao ugao koji nije bio u vidokrugu kamere a sa koga sam mogao skoro anfas da gledam Batu.

- Ton?

„Ide...“

- Kamera?

„Ide...“

A onda skoro očinskim glasom Stole izdade poslednju komandu i lagano rukom gurnu Batu u kadar.
Sve sam video na Batinom licu: i zaprepašćenje, i bol, i godine rata i očaj i... A onda grunuše suze i Bata pade na kolena.

Tajac.

Tihim glasom Stole reče:“Stop!“

Dublova nije bilo.

Sa svih strana začu se aplauz. Cela ekipa je aplaudirala.

Pre ovog događaja, negde kod Nade na Tresijama, na terasi, gde se uglavnom jela jagnjetina (i danas), Bata je na moju provokaciju rekao:“Mogu bre da zaplačem kad god mi padne na pamet. Jel' plaćaš turu ako zaplačem?“

I zaplaka.

Gledajući snimanje ove scene setio sam se opisanog događaja iz kafane Kod Tome i Nade i shvatio: te suze, puštene zbog opklade (mada je ceh opet platio on), bile su za razliku od ovih pred kamerama – lažne.

xxxxxxxxxxxxxx
Godine 2005. na Glumačkim susretima u Nišu u čijem je osnivanju učestvovao (njegova je ideja Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, Festival filmske režije u Herceg Novom), na lokalnoj TV, vodio sam razgovore s glumcima u emisiji koja je bila naslovljena sa Glumac je glumac je glumac.

Bata je u Niš došao sa celom porodicom (,..nas Živojinovića, hvala Bogu ima za jedan autobus...“) da primi najznačajniju glumačku nagradu u Srbiji, nagradu „Pavle Vuisić“. Zadržao se skoro dva dana a onda su odfurali u Beograd.

Malo smo se u početku nadmudrivali, ko je duhovitiji, pa kada sam popustio (opa!), razgovor je počeo da teče prema scenariju koji sam pripremio.

Bata je gledaocima ispričao da je glumu počeo da uči u Nišu zahvaljujući upravniku niškog Narodnog pozorišta koji se zvao Velimir Živojinović. Bata je na audiciju zakasnio, ali, kada je Velimir čuo kako se Bata zove, Velimir je progledao kroz prste Živojinoviću i omogućio da naknadno polaže prijemni ispit za Glumačku školu.

Ali, posle prve godine, Velimir Živojinović pozvao je Velimira Živojinovića i pošto je iz glume imao jedva neku jadnu trojčicu, rekao mu:“Idi ti, nisi za ovaj posao..“

- Kuda da idem?

„U Novi Sad!“

Otišao je u Novi Sad i tu posle druge godine prvi put dobio odličnu ocenu iz glume. Ali, škola se rasformirala i preselila u Niš. Preselio se u Niš, ponovo i Velimir. Ne zadugo.

Na Pozorišnoj akademiji u Beogradu konkurisao je tri puta. Tek se treći put upisao zahvaljujući Josipu Kulundžiću, profesoru, s kojim je pre prijemnog, verovatno da pripremi teren, razgovarao Soja Jovanović.

Kod Soje je u Putu oko sveta igrao ženu, Bulu: “Snimio sam oko tridesetak filmova u uniformi, a skoro pedeset odsto igrao sam u komedijama i to je žanr koji najviše volim. Inače, prvu ulogu na filmu imao je kod Radođa Novakovića u Kumbari. Bila je tolika, da ako trepneš ne možeš me ni videti!“

Prvi put pričali smo i o njegovoj Julijani, Luli, koju je upoznao kada je ona imala dve godine. Nešto stariji, šest-šest i po godina, Bata je sve vreme pazio na svoju buduću suprugu koja će mu podariti dvoje divne dece i sa kojom će do današnjih dana deliti i dobro i zlo.

Lula je jedanput „dublirala“ Liz Tejlor. Bilo je to na snimanju Sutjeske. Porodice Barton-Tejlor i Živojinovićevi, stanovali su u dve brvnare luksuzno nameštene za neki rukovodeći kadar kada dođe ovde u lov. Svakog jutra po Bartona je „dolazio“ helikopter i svakog jutra igrala se ista scena. Barton ljubi Liz na verandi, odlazi prema helikopteru a Liz mu maše.

Jedog jutra Bata poljubi svoju Lulu i krete prema helikopteru koji je još vrteo elise, sekund pre Bartona. Lula mu mahnu nekoliko puta a Bata, kada je izašao iz vidokruga porodice Barton-Tejlor, šmugnu levo u šiprag.

Da nije bilo ove televizijske emisije nikada ne bi saznao da je Batina majka radila u Kovnici novca u Topčideru a da je otac radio u sudu, a pre toga da je bio telohranitelj Nikole Pašića.

Njegova sestra, osnovala je četnički pokret i za to dobila 16 godina robije.

Sutradan sam banuo kod Kokana „Amerikanca“ ne znajući da je kompletna porodica Živojinović na ručku pred polazak u Beograd. Pre nego što je išta izustio presreo sam ga „njegovim“ pitanjem:“Oćeš da platiš piće“.

Dobio sam i piće i iće. Neka prijatna toplina puna ljubavi, preneta je i na mene, i tada sam prvi put video nešto što se retko vidja: Bata je sa toliko nežnosti gledao svoje unučiće da je to bilo dirljivo.

- Šta će biti Velimir?

„Šta će biti. Kad ga pitaš kako se zove on odgovori: Velimir Živojinović a zovu me Bata... Pa sad ti vidi!“.

xxxxxxxxxxxxxx
Jedne godine Lula i Bata došli u Vrnjačku banju. Mislim da je dobio nagradu za doprinos festivalu (na njegovu ideju je FFS osnovan). To veče sedeli smo na terasi ispred hotela „Zvezda“ do duboko u noć.
Ujutro, našli smo se na doručku.

Ustajući od stola, ćušnu mi neke papire u ruku, i ode.

Ostavio mi je gomilu bonova koji su „važili“ i za piće.

Nedavno sam ga od Filmskog centra Srbije dovezao do kuće. Pohvalio je moj maleni Twingo i sve vreme me zanovetao ne bi li negde pogrešio. Ali, pre samog polaska dok sam palio mašinu i stavljao pojas, neko mi je iza ledja, nestrpljiv da preuzme moje parking mesto, trubio.

Bata je otvorio vrata i izdrao se:“Šta si navro bre, šta hoćeš!?“

Čovek pocrvene i dobaci: Bato, nisam znao da si ti, izvini.

Svratili smo u restoran koji se nalazi preko puta njegovog stana:“Bevandu“.

Kada smo seli, Bata me upita: “Oćeš da platiš, a?“

Klimnuo sam glavom i brže bolje naručio najbolju i najskuplju klopu.

Neko je glumu definisao ovako: izađeš na scenu, iskoračiš levom nogu, digneš desnu ruku i kažeš – istinu. Prosto, zar ne.

Naravno, ako si Bata Živojinović.