OVO JE KLJUČNI RAZLOG Trebinje je bilo neolitski megapolis

Autor: Redakcija i saradnici Foto: TrebinjeLive
TREBINJELIVE 20. 10. 2015. - 8:24h

Na zahtjev čitalaca portala TrebinjeLive objasnićemo činjenice zašto smatramo da je Trebinje sa okolinom bilo velegrad u vrijeme bronzanog perioda i prije toga.

trebinje grad

Da bismo vam ovo objasnili moramo se vratiti u duboku prošlost i početak nastanka prvih staništa. Sve najstarije u vezi prvih staništa ljudskog roda pronađeno je u Srbiji. I o ovoj temi, ako naši čitaoci izraze interesovanje možemo napisati nekoliko članaka.

Već smo pisali da su u okolini Trebinja na lokalitetima Mosko, Orašje, pronađeni tragovi života u Trebinjskom kraju koja potiču iz neolitske epohe. Ovi podaci su iz knjige o Trebinju Ante Figurića. Oko 200 grobnica, humaca sa kosturima i bronzanim predmetima u njima, kao i nepoznati broj grobnica mogila u kojima je polagan pepeo pokojnika, pronađenim na lokalitetu sela Mosko, govori o veličini naselja koje je moralo da je postojalo.

Na veliku sramotu nismo uspjeli da pronađemo fotografije grobnica. Pošto nismo naišli na podatke da su kosti datovane, da bi se znalo kojiko su stare, oslonićemo se na nalaze bronzanih predmeta da bismo bar otprilike mogli da odredimo starost i time pomjerimo vrijeme naseljenosti Trebinja i regije.

Dugo je vladalo mišljenje da je metalurgija nastala u Maloj Aziji, ovoga se i sada drže naši “istoričari”. Danas se zna da je obrada metala počela u Vinčačkoj kulturi oko 5000. godine p.n.e.  Najstariji rudnik do sada pronađen je Rudna glava koji je po datovanju star oko 5000. godina p.n.e. To je do sada najstariji pronađeni rudnik, mada se sa istraživanjima nastavlja jer su prvi tragovi  metalurgije nađeni na lokalitetu Belovode čijim datovanjem u Engleskoj je ustanovljeno da datiraju od 5400. godine prije nove ere.

rudna glava

Potrebno je znati da je u to doba u Evropi postojala samo helmska (balkanska) kultura kao civilizacijski faktor. Po demografskoj procjeni D.Nikolića u to vrijeme bilo je oko 40.000 stanovnika, a od toga 37.000 na Helmu ( 35.000 na centralnom dijelu, misli se na Vinčačku kulturu). Čak i ako je ova procjena pogrešna pa je dupliramo, pa opet dupliramo, doći ćemo do broja od oko 160.000 stanovnika u čitavoj Evropi.

Naselje koje je iza sebe ostavilo preko 200 humki i ko zna koliko još sahranjenih mimo tog lokaliteta bilo je, slobodno se može reći megapolis toga doba. I ne samo to. U bližoj okolini nije otkriven nijedan rudnik iz tog perioda.

Metal je u to doba bio rijedak i nije mogao svako da posjeduje metalne predmete. Samo, za to vrijeme bogati, mogli su da posjeduju metalne predmete. Sve ovo govori i o bogatstvu tadašnjeg stanovništva naselja Mosko.

Za tačno određivanje starosti  lokaliteta potrebno je stručno datovanje. Ovim ne tvrdimo da naselje potiče od 5.000 g. p.n.e , ali je sigurno da je trebinjski kraj naseljen još u neolitu, a da i samo Trebinje potiče iz perioda prije nove ere, a svakako ne da se pominje ili je nastalo u X vijeku n.e.

O ovoj temi savetujemo vam da pročitate knjigu ODISEJA ČOVEKA SA HELMA,  koja po prvi put ovaj period osvjetljava sa stanovišta najnovijih saznanja iz arheologije, antropologije, genetike, lingvistike, etimologije, etnologije, mitologije i drugih grana nauke i naučnih disciplina.

Koliko znamo, svi ovi lokaliteti u okolini Trebinja niti su zaštićeni, niti obilježeni, niti datovani. Koliko turističkih centara u svijetu može da se pohvali i posjetiocima prikaže lokalitete iz tog perioda!?

O ovome, kao i o drugim nalazima u okolini Trebinja, o njihovom značaju za naš grad, kao i o odnosu “naših istoričara” prema njima, pisaćemo u završnom članku našeg serijala.

Kao dodatak ovom, odlučili smo da objavimo još jedan članak. Kao što ćete uočiti, povezani su.

Mnogo toga kriju od nas.

OD KADA SRBI ZNAJU ZA PROHROM

srbi i pohrom

Takozvana Turovićeva igla je mnogo više od arheološkog otkrića. Moderna metalurgija ne poznaje tehnologiju kojom je napravljen ovaj predmet sa Hisara, pronađen 1999. godine.

Na arheološkom lokalitetu Hisar, u samom centru Leskovca, pronađena je „igla“ dugačka 64,5 cantimetara stara oko 33 vijeka. Ova igla, još neutvrđene namjene, ne bi bila toliko zanimljiva da nije napravljena od nerđajućeg čistog gvožđa, savršenijom metalurškom tehnologijom od današnje!?

Ubrzo je shvaćeno da leskovačko otkriće prevazilazi arheološka interesovanja, pa se, ubuduće, rezultati istraživanja na tzv. Turovićevoj igli neće objavljivati, jer „mogu biti od strateškog značaja za Republike Srbiju“.

Igla je, za sada, u jednom sefu u Arheološkom institutu u Beogradu.  U septembru 1999. godine obavljena su mala arheološka iskopavanja na lokalitetu Hisar u Leskovcu, takoreći, u samom centru grada. Tom prilikom, pronađeno je višeslojno naselje brnjičke kulturne grupe koja se razvija od oko 1300. do 1050. godine prije naše ere. I to je bilo prvo istraženo naselje ove kulture koja je teritorijalno obuhvatala Pešter, Rašku, oblast Kosova, basen Južne Morave, Pčinjski basen, a konstatovani su prodori ove brnjičke zajednice u dolinu Strume, kao i u Trakiju.

Na lokalitetu u Leskovcu, dokumentovan je cjelokupan razvoj ove kulture.

Poslije ovih iskopavanja, jedan od radnika Šćepan Turović, u najdubljem djelu profila je u jednoj  sondi pronašao predmet od gvožđa u obliku velike igle, dužine 64,5 santimetara. Pozicija u kojoj je nađena i njena tipološka sličnost sa istovremenim bronzanim predmetima, na primjer sa iglama s lokaliteta Glasinac u istočnoj Bosni i sa Kosova, utvrđeno je da je riječ o autentičnom predmetu brnjičke kulturne grupe, sa samih njenih početaka, to jest, oko 1300. godine prije naše ere.

 Bila bi to veoma lijepa vijest za arheologiju i vjerovatno bi se sve završilo pojavom igle na naslovnoj strani nekog časopisa za arheologiju. Ali rezultati analiza koji su obavljeni u Nuklearnom institutu u Vinči i u laboratoriji smederevske željezare „Sartid“, ukazale su da predmet ima „neka izuzetna svojstva“.

Naime, tzv. metodom energetske disperzione iks-fluorescentne spektroskopije utvrđeno je da je „igla načinjena od čistog gvožđa, to jest, da u njoj ni u tragovima nema primjesa drugih metala(!?) što je „čini izuzetnom u globalnim svjetskim razmjerama“.

Ovo je, sem arheologa dr Stojića, potvrdila i dr Mirjana Marković, koja je i radila analizu igle u Vinči. Ona je, kratko i odlučno, rekla: „Makrokomponenta igle je gvožđe i nijedan drugi metal nije detektovan!“

Poznato je da, u zemaljskim uslovima takvi predmeti od čistog gvožđa, do sada, nisu proizvedeni, bar, koliko istorija pamti!?

U prvi mah, pomislo se da je riječ o meteoritskom gvožđu, ali ta mogućnost je odbačena, jer meteoritsko gvožđe obavezno prati nikl, a na ovoj igli nikl nije registrovan!

Da bi se otklonila svaka sumnja u kvalitet igle sa Hisara, poslije Vinče, ponovljena je analiza i u smederevskom ‘Sartidu’.

U ‘Sartidu’ je analiza vršena americijumom, a u Vinči sa kadmijumom. Uobičajeno je da ovakve probe traju kratko do desetak minuta. Međutim, ova igla testirana je 75000 sekundi, u prvom vinčanskom eksperimentu, a u drugom, smederevskom, 100.000 sekundi što isključuje svaku mogućnost greške.

Drugo bitno svojstvo igle je što na njoj nema ni u tragovima korozije! Dakle, metalurzi 13. vijeka prije naše ere proizveli su predmet od čistog, plemenitog, dakle, i nerđajućeg gvožđa.

Mi danas čisto gvožđe, mada nije čistije od srpske igle, zovemo prohrom.

Snimak urađen ultramodernim rendgenom u ‘Sartidu’, pokazuje da je predmet sačinjen od savršeno kompaktnog gvožđa u kome nema ni najmanje pukotine, niti tragova korozije!

Da bi se otklonila svaka sumnja o predočenoj ekspertizi, u istoj vinčanskoj aparaturi, testiran je i američki etalon gvožđa, poluga od navodno elementarnog gvožđa o čemu postoji atest na ambalaži. Analiza je, pak, pokazala da u ovom, američkom etalonu, osim gvožđa ima i drugih metala, tako da se, sada, može postaviti pitanje:

Ko je kome etalon? Američki etalon leskovačkoj igli ili obrnuto?

turkoviceva leskovacka igla

U toku su hemijske analize koje će pokazati šta „Turovićeva igla“ osim gvožđa još sadrži, ali, bez sumnje, utvrđeno je da drugih metala u igli nema. I tu stižemo do embarga na dalje obavještavanje javnosti o „Turovićevoj igli“. Jer, igla će biti „predmet dugoročne naučne pažnje pošto je, očigledno, da taj predmet, pored ostalog, sadrži i formulu o trajnoj zaštiti od korozije“.

Identifikacija ove formule, imala bi dalekosežne ekološke posljedice u najboljem smislu riječi.

Drugim riječima, dobilo bi se „vječito“ gvožđe, to jest nerđajuće gvožđe moglo bi beskrajno da se reciklira i iznova prerađuje. Time bi se znatno smanjio utrošak energije u dobijanju gvožđa koje je i dalje vodeća tehnološka sirovina i ove postindustrijske ere.

Prethodni članak iz ovog serijala možete pročitati OVDJE.

TAGOVI:

Komentari

Nova saznanja iz raznih naučnih disciplina potvrđuju da prolazi vrijeme preotimanja i razgrabljivanja srpske civilizacije i njenih tekovina. Na obalama Dunava nicala je i rascvjetavala se najranija civilizacija, srpska. Analiza dobijenih podataka otkriva čudesne prodore u takozvanu tamu ljudske – srpske civilizacije. Ovo nam otkriva istorijsko i civilizacijsko značenje našeg naroda. Naša civilizacija nam je uviek bila tu, na korak od nas, a mi smo oduvijek tragali za tuđim, dodvoravajući se Nijemcima i Vatikanu.

I svaka pomisao na mogućnost da je naša civilizacija najstarija i da je dala osnove kulture, nauke i pismenosti današnjem svijetu, kod naših “istoričara” izaziva zbunjenost, otpor i dalje ukopavanje u jednom stečeno znanje. Ispunjeni samouvjerenošću i samoljubljem sve što je van njihovog “znanja” bez ikakvih argumenata hladnokrvno odbacuju. Predstoji nam period borbe za svoj narod i istinu pred kojom se treba klanjati i sa kojom je jedino moguće živjeti i osmisliti svoj identitet.

Odgovori

Све је више аргумената у прилог тезе о томе да је центар, извор и колевка европске цивилизације Балканско полуострво. Балканско полуострво је био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Од леденог доба, обале Дунава су биле најбоље место за живот јер је цела Европа била окована ледом. Винча је највеће и најзначајније истражено неолитско насеље, односно град у Европи и прво велико насеље које је било седиште прве урбане европске цивилизације пре девет хиљада година. Куће нису имале дворишта, па је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Археолошко налазиште града Винча простире се на око петнаест хектара, и не само на овој локацији. Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то је утврдјено на основу 700 пронађених локалитета ван подручја Винче, са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен у Винчи. Простирао се широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке. Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алата од животињских костију, глачаног и окресаног камена, остатака кућа говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља. Геолози су открили да је материјал од кога су Винчанци правили куће и керамику није била обична глина, него мешавина леса и веома мекане глине каква може да се нађе само на локалитету између Сланаца и Великог села. То доказује да су имали развијене технологије, па не чуди што су и први топили метале и правили боје од минерала извађених у рудницима на Авали. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства. Прва појава коришћења метала у свету регистрована је на подручју Србије, на локалитетима Плочник и Беловоде. На налазишту у Плочнику, пронађен је бакарни прстен, (као и други разни комади метала и камене секире) с почетка петог миленијума пре нове ере, који је један од првих металних предмета произведених на свету. Поред Плочника постоји још неколико локалитета у Србији.
Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској, рекао је да се колевка металургије пре 7.000 година догодила на тлу данашње Србије.
У Винчи је створена прва азбука и то пре око 9.000 година. Азбука старих Етрураца идентична са винчанском, а ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму.Чињеница да писмо није „дошло” на Балкан, него да се одавде ширило по евромедитеранском простору, битно мења слику предантичке историје. Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама.
Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо.
Недавно су угледни немачки Универзитет у Тибингену и Геолошки институт у Хајделбергу потврдили да је археолошки локалитет Белица крај Јагодине најстарије светилиште Европе. У насељу из раног неолита нађена највећа ризница праисторијских уметничких дела на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година. На фигурама из Белице представљене су све фазе настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства. Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века!

Odgovori

Valjda će članak sa komentarima pročitati i naši trebinjski istoričari. Da nauče nešto.

Odgovori

Čovječja ribica ili proteus anguinus je endemični vodozemac čije je pravo i najvjerodostojnije stanište hercegovački karst, za koji se više interesuju inostrani naučnici nego mi sami.

Ova životinjica čija se dužina kreće oko dvadesetak centimetara i za koju se pretpostavlja da je, bježeći od ljudi u mračne dubine podzemnih voda, izgubila pigment, danas u mnogim zemljama predstavlja rijetku turističku atrakciju na način da se njeno prikazivanje i te kako dobro unovčilo.

Englez Brajan Livarn, stručnjak za neorgansku hemiju i naučni saradnik Devon Karst Society, koji sarađuje sa Speleološkim društvom „Zelena brda“ iz Trebinja, kazao nam je, boraveći nedavno u ekspediciji istraživanja staništa čovječje ribice u istočnoj Hercegovini, da je upravo ovaj kraj njeno najautentičnije stanište, iako Slovenci tvrde da je to njihov krsa.

„Slovenački turizam je okrenut pećinama i pećinskoj fauni, koja je daleko bogatija ovdje u Hercegovini. Problem u BiH je u tome što se ta bogatstva ne prezentuju na pravi način, niti su zaštićena prirodna staništa ovih rijetkih životinja, čiji su jedini prirodni neprijatelji ljudi“, kazao je Livarn.

JEDINSTVENI VODOZEMAC

U svakom slučaju jedno je sigurno – ova endemična životinjica izduženog tijela na čijem kraju je rep sa perajem za plivanje, a ima četiri noge pa se kreće i po suvom, odlično je opremljena za preživljavanje u varijabilnim uslovima.

Budući da nema pigmenta, kada se bolje osvijetli naslućuju se i roskasti krvni sudovi, a i slijepa je, tako da ne postoji vodozemac koji joj je u tom pogledu sličan.

Dubravko Kurtović, član Speleološkog društva „Zelena brda“ koji je obišao gotovo sve pećine i jame ovog dijela Hercegovine, ističe da njen „najbliskiji rođak“ živi u Americi i da ima pigment i oči.

„U rijetkim situacijama se može naći i na površini zemlje. Meni lično se nije dešavalo da je nađem tako, ali pokojnom profesoru Stevi Čučkoviću, inače poznatom istraživaču našeg karsta i čovječje ribice, jeste i to najčešće nakon velikih padavina kada bi u koritu Trebišnjice proradila vrela i vrulje iz podzemnih jama i izbacile je usljed velikog potiska“, objašnjava Kurtović.

On kaže da je dokazano da nekada i sama izađe na površinu, možda da bi se nahranila nekim sitnim insektima.

„Kada smo je posljednji put našli na jednom od lokaliteta u Hercegovini, uzeli smo uzorak sadržaja njenog želuca i poslali ga u Mađarsku na ispitivanje da vidimo čime se hrani, ali još ne znamo odgovor.“

Proteus diše na tri načina i to preko škrga koje se nalaze odmah iza glave i vidljive su, zatim preko kože i preko pluća, a zanimljivo je da se na tri načina razmnožava – polaganjem jaja, rađanjem živih mladunaca ili putem larvi.

„Načini razmnožavanja nisu do kraja razjašnjeni, jer proteus živi u mikrokavernama do kojih ljudsko oko ne može doprijeti, a i u laboratorijskim uslovima je jako teško dokazati i do kraja rasvijetliti sve njene mogućnosti od regeneracije do razmnožavanja, jer ima sposobnost i regeneracije ekstremiteta ukoliko ih izgubi“, kaže Kurtović.

Čak ni najjača laboratorija u svijetu koja se ovim bavi, a nalazi se u jednom podzemnom speleološkom objektu u Francuskoj (Muliz), nema odgovore na ova pitanja.

NEISKORIŠTENI POTENCIJAL

U Hercegovini, nažalost, ne samo da nema ni približno takvih uslova za ispitivanje kao u Francuskoj, nego ne postoje ni bazeni u kojima se čovječja ribica može pokazati turistima, što su Slovenci i te kako znali iskoristiti.

U mnogim tamošnjim bazenima, koji su namijenjeni za proteus koji se nudi na pokazivanje turistima, inače ne žive ovi vodozemci, već ih na ova mjesta donose iz udaljenijih krajeva pećine kako bi bili izloženi javnosti.

Livarn kaže da bismo, ukoliko želimo da čovječja ribica zaista postane naš brend, morali stvoriti uslove, ne samo za njen dalji opstanak, nego i za njeno prikazivanje. „Što se tiče ovog prvog potrebno je očistiti mnoga njena nekadašnja staništa u kojima je više nema, jer je hemijski izuzetno senzitivna, pa reaguje i na veoma mala zagađenja i najmanje hemijske promjene staništa, odnosno vode“, objasnio nam je ovaj stručnjak.

Prema njegovim riječima, drugi bitan preduslov da se čovječja ribica uvrsti u istočnohercegovačku turističku ponudu jesu bazeni u polumraku koji nisu osvijetljeni klasičnim, nego takozvanim hladnim svjetlima, kojima se mogu prilagoditi i gledaoci i proteus.

O spektakularnom fotografisanju ribice nema ni govora. Slika priložena uz tekst preuzeta je od Speleološkog društva „Zelena brda“ iz Trebinja i napravljena je samo u svrhu naučnog istraživanja, jer blic ili bilo koja druga vještačka svjetlost izuzetno smetaju ovom vodozemcu.

Iako je u Hercegovini, gdje se za čuvenu Vjetrenicu i još nekoliko pećina smatralo da su jedina staništa čovječje ribice, ta mapa odavno proširena, postoje realni izgledi da se ona ponovo smanji, isključivo zbog ljudske nebrige i zagađivanja podzemnih voda.

Cilj nedavnog istraživanja u kome je učestvovao i Brian Livarn bio je zaštita i dekontaminacija svih poznatih terena na kojima je ikada viđena čovječja ribica, kao i niz drugih endemskih životinja poput ribe gaovice, monolistre, dekapoda i slično.

Naročit uspjeh bi predstavljalo da se istočnohercegovački krs svrsta u regije pod UNESCO-ovom zaštitom, čime bi se stekle mogućnosti boljeg i obimnijeg istraživanja ovdašnje faune, ali bi se time bolje i preciznije izdefinisala i lokalna i međunarodna zakonska regulativa koja se odnosi na ovu oblast.
—————————————————————————————–
Nisam znao gdje da postavim ovaj tekst pa sam ga ovde stavio a mislim da bi ste ga trebali objaviti jer Covjecija ribica je endemska vrsta i prirodni fenomen i trebalo bi je vise koristi i u turisticke svrhe i reklamirati ovo podrucje kako to rade Slovenci.

Odgovori

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne i stavove internet portala TrebinjeLive.info. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal TrebinjeLive.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Evo zbog čega je TrebinjeLive najčitaniji i najuticajniji portal u gradu!
7.000+
dnevnih
posjeta
220.000+
mjesečnih
čitanja
520.000+
mjesečnih
pregleda stranica
17.600+
fejsbuk
sviđanja