Neđo i Vasiljka Janjić iz ljubinjskog sela Bančići danas slave 65 godina braka. Kažu da im je šest i po decenija proteklo kao tren, jer su se dobro slagali.
Nema bolova
- Našu sreću ne bismo mijenjali ni s kim na svijetu. Imamo četvero djece, tri kćerke i sina, osmero unučadi i desetero praunučadi. Sve zdravo, a ni mi se na zdravlje ne možemo potužiti, tablete ne pijemo, ljekaru ne idemo. Starost lagano čini svoje, ali bolova nema - kaže Neđo te dodaje da nikako ne razumije današnju omladinu i “pismene i učene ljude” koji su stalno u svađi.
Kakav je Neđo bio kao suprug i otac, baka Vasiljka s osmijehom kaže da su se lijepo slagali, da boljeg ne bi našla, mada ju je ponekad i ljutio, ali ne mnogo.
- Teška su vremena bila, ali sve je, opet, ispalo na dobro. Život je seoski takav, radilo se, trčalo, moralo se tako. Meni je najteže bilo kopati, drva brati, bale sijena nositi. Ma, ni drugo nije bilo lako, moralo se sve na vrijeme završiti, bilo na njivi, bilo u brdu. Neđo mi je bio dobar, nije me mnogo ljutio, morala sam se slagati s njim. Pa ne bih ni našla nekog boljeg - kaže Vasiljka.
Neđo dodaje da se samo ljutila kada bi on popio koju rakijicu više u seoskoj prodavnici s društvom.
Dosta radili
- Baba, ne “more” bolja biti. A dobar sam i ja. Slušali smo se, dosta radili. Lijepo smo se mi slagali, a psovali smo se tek ponekad, i to isključivo zbog tog što bih se ja napio. Meni kod nje ništa nije smetalo, zato joj katkad kažem: Volio bih, baba, kad dođe sudnji čas, da umrem prije tebe – naglašava Neđo.
Kaže da su se dugo poznavali prije nego što su se zaljubili i 1949. godine vjenčali.
Samo da ožene unuka
- Potrebnija mi je Vasiljka sad nego kada smo se uzeli. Paze nas djeca samo tako kako poželjeti možeš. Još samo da dočekamo da nam se unuk Dragan oženi pa taman da odmah umremo, ne bismo žalili – naglašava Neđo.
Šta Vi mislite o ovome?