Planinari bileca.jpeg

ВЛАДЕТА ДРАГОЈЕВИЋ СА ЕКСПЕДИЦИЈЕ „КАЗБЕК–ЕЛБРУС“: Врх ће увијек чекати, а људски живот нема цијену

Након петнаестодневне експедиције „Казбек–Елбрус“, члан Планинарског друштва „Коритник“ из Билеће Владета Драгојевић вратио се кући са незаборавним искуством, али и сјећањем на трагедију која је потресла планинарски регион.

Током успона на Елбрус, највиши врх Европе, висок 5.642 метра, херцеговачки планинари сусрели су се са члановима Планинарског друштва „Ведро“ из Зенице, који су касније страдали у изузетно тешким временским условима.

„С њима смо се зезали, класично, планинарски сленг, откуд ви, и они су дошли аутом исто као и ми. Они су из Зенице, ми смо из Херцеговине. Наш комби има регистрацију 333, њихово исто има регистрацију 333, па смо се зезали на тај фазон. Договорили смо се да ћемо се дружити прије успона у дому и послије успона на Елбрусу у дому. Једина разлика била је кад ће ко кренути. Ја сам, то јест моја екипа, одлучила да идемо око 9-10 навече ради погоршања временских прилика, док су они одлучили да иду у 1 сат. Тако су барем нама рекли, што није сада провјерено да ли су они отишли у 1 сат или кад су већ отишли, јер не знамо још увијек. Пошто су само двојица преживјела, нисмо се још чули с њима“, прича Драгојевић.

Он каже да је Елбрус тог дана показао своје најопасније лице.

„До око 4.700 метара услови су били добри, а онда је одједном почео страховит вјетар. Није падао снијег, већ је вјетар носио ситне честице преко планине и стварао мећаву. Осјећај је био као да вас неко непрестано засипа ледом. Температура је била око минус 15 степени, али је због вјетра субјективни осјећај био и до минус 35“, каже он.

На висини од око 5.100 метара Билећанин је процијенио да је најбоље да прекине успон због хладноће и тешких услова и ратраком се врати у планинарски дом. Остатак његове екипе наставио је ка врху, удруживши се са групом руских војника.

Херцеговци са руским ветеранима

„Дошли су до висине 5.400, када их је ухватило још веће погоршање времена. Тешка и густа магла је пала, ништа нису видјели, једва су се вратили. Једва су видјели пут назад, и сви су се вратили заједно, и руске екипе и наша екипа из Херцеговине. Узели су ратрак назад и спустили се у дом негдје око шест часова ујутро. Био сам јако сретан кад сам их видио, јер сам мислио да их више никад нећу видјети, јер у тренутку када сам се ја спустио у дом, већ је била магла да се ништа из тог дома није видјело, чак ни WC који је на седам-осам метара удаљености. Ништа се баш није видјело, све је било бијело, није се знало гдје је небо, гдје је земља“, присјећа се Владета.

Наредног јутра херцеговачки планинари спустили су се у подножје планине и кренули назад према Грузији. Вијест која их је дочекала била је разочаравајућа. Успон на Елбрус био је кобан за пет њихових колега из Зенице који нису одустали од дуго очекиваног успона на један од највећих врхова.

„Пробудиле су нас руске вијести да је на Елбрусу страдало пет држављана Босне и Херцеговине. Одмах смо посумњали да је ријеч о екипи из Зенице, јер су јавили да је група бројала седам људи. Било нам је невјероватно тешко када смо схватили да су то људи са којима смо само неколико часова раније разговарали и са којима смо се често дружили на експедицијама“, каже Драгојевић.

Вијест је, како истиче, дубоко потресла цијелу њихову експедицију.

„Само неколико часова раније стајали смо заједно, разговарали, шалили се и договарали да се видимо након успона. Зато нас је ова трагедија посебно погодила. Планина увијек подсјети колико је моћна и непредвидива и колико је важно на вријеме донијети одлуку да се одустане, јер врх ће увијек чекати, а људски живот нема цијену“, поручио је Драгојевић.

Експедиција шесточлане екипе планинара из Херцеговине почела је успоном на Казбек, висок 5.054 метра, који је служио као аклиматизација за освајање Елбруса.

Због нестабилног времена неколико дана чекали су погодне услове, а када се вријеме коначно разведрило, одлучили су да крену у успон.

„Казбек смо испели и вратили се за укупно 42 часа, без значајније аклиматизације. То је оставило посљедице на организам. Имали смо мучнину, слабост и друге симптоме висинске болести. Међутим, успјели смо да се попнемо на врх Казбека и то смо сами били на врху. Уживали смо у прелијепим погледима и на Елбрус, и на читав Кавказ, и на дубину руских степа. Све у свему, прелијепо искуство на Казбеку“, прича Владета.

Иако је освајање Елбруса био дугогодишњи сан херцеговачких планинара, ова експедиција још једном је показала да на планини не побјеђује увијек онај ко стигне до врха, већ онај ко зна када треба да стане.

Херцеговачку експедицију, осим Билећанина Владете Драгојевића из ПД „Коритник“, чинили су и планинари из Планинарског друштва „Волујак“ из Гацка и ПД „Вучји зуб“ из Требиња.

Одлука да због све тежих временских услова одустану од завршног успона можда им је ускратила фотографију са крова Европе, али им је сачувала оно највриједније – живот.

Трагедија која је задесила планинаре из Зенице само неколико часова након њиховог сусрета остаће трајан подсјетник да природа увијек има посљедњу ријеч и да се њена снага мора поштовати.

Јер, како планинари често кажу – врх ће увијек чекати. Најважније је да се са сваке планине вратите кући.