ПЉЕВЉА – На плодним пољима у околини Пљеваља данас свакодневицу гради млади дипломирани инжењер пољопривреде Фарук Турсуимовић. Иако је одрастао у самом центру града, без породичног села и имања, животни пут га је одвео на њиве и оранице, гдје је пронашао свој позив.
Умјесто канцеларије и градске вреве, пољопривреда је постала његова свакодневица и животни избор. Турсуимовић годишње произведе око 120 тона кромпира на површинама од приближно шест хектара, док исто толико земље користи за узгој житарица, а око један хектар под воћем. У сезони ангажује и до 20 радника.
Након завршетка Пољопривредног факултета у Подгорици, размишљао је о сигурнијем, државном послу, али је одлучио да будућност веже за пољопривреду. Овим послом се озбиљно бави већ пет година и данас важи за једног од највећих произвођача кромпира у пљеваљском крају.
„Увијек сам волио Пљевља и никада нисам размишљао да останем у већем граду. Послије студија сам се вратио у родни крај. Нисам навикао на живот у згради и скученом простору. За мене живот значи слободу, а њу могу да имам управо овде. Најљепше се осјећам када сам у пољима“, каже двадесетдеветогодишњи Турсуимовић.
Још у средњој школи знао је да ће студирати пољопривреду, па му студије нису тешко пале. Знање стечено на факултету данас свакодневно примјењује у пракси.
„Пољопривреда је веома комплексна, иако неки мисле да је једноставна. Све је међусобно повезано и ниједна година није иста“, истиче он.
Почео је скромно, на породичној башти, производећи количине довољне за кућне потребе. Пред крај студија обрадио је први хектар земље, а данас обрађује више од десет хектара, углавном на земљишту које узима у закуп. Напомиње да су многа села опустјела, а земља остала необрађена, што види као проблем, али и велику шансу.
Највише узгаја сорту „агрија“, жути кромпир који је најтраженији на сјеверу, док се црвени и бијели лакше продају на југу. Ипак, упозорава да без сигурног тржишта ни добра производња не значи много.
„Обезбиједити откуп значи пола посла. Без гаранције продаје, производња кромпира носи велики ризик, јер је то роба ограниченог рока трајања“, наглашава Турсуимовић.
Проблем види у увозу јефтиног кромпира из иностранства. Наводи да се кромпир из Француске увози по цијени од око 35 центи, док домаћи произвођачи тешко опстају са велепродајном цијеном од око 50 центи.
Рјешење види у удруживању произвођача кроз задруге које би гарантовале откуп и заштиту домаћег тржишта.
Иако од житарица има мању зараду, не одустаје од њих због плodoreда и очувања земљишта. Сије хељду, која уз мања улагања даје стабилне приносе.
„Морам да производим житарице да бих сачувао физичко-хемијску структуру земљишта“, каже он.
Радни дан у сезони почиње рано ујутру и траје до вечери. Посједује два трактора, комбајн и комплетну механизацију, што му омогућава да сам заокружи цијели производни процес. Зиме користи за анализу сезоне и планирање, а циљ му је изградња савременог складишта са линијом за паковање, како би понудио брендиран домаћи кромпир.
Иако је више пута конкурисао за посао у струци у државним институцијама, није успио да се запосли. Сматра да су разлози политичке природе, али од пољопривреде не одустаје.
„Ово радим јер волим, али и зато што је то моја егзистенција. Не бих се бавио овим послом да немам резултате“, истиче Турсуимовић.
Сматра да без домаће хране нема ни здраве економије и позива грађане да купују домаће производе, а државу да снажније подржи младе произвођаче.
„Пољопривреда није само посао, већ најсигурнији темељ сваке привреде и најхуманији вид производње“, поручује Турсуимовић.
Шта Ви мислите о овоме?