Редитељ и сценариста Здравко Шотра који је потписао преко 120 телевизијских и филмских остварења велике гледаности како на телевизији, тако и у биоскопима, преминуо је ноћас у 93. години.
ИЗ АРХИВЕ ПОРТАЛА ТРЕБИЊЕЛИВЕ, 2017.
Из Србије је преко Цетиња, Рисна и Поповог поља породица Шотра дошла у Козице поред Стоца, гдје се родио један од њених најпознатијих и напрослављенијих чланова – Здравко. Али, тамо не иде. Чардаци су спаљени, па кад каже „мој завичај“ мисли на Требиње, град у који сваки пут радо долази и поново се враћа.
У Требињу, кршевитој Херцеговини, наш чувени режисер, осјећа и свој ваздух, а по овом поднебљу га препознају сви они који се са њим друже. Менталитет Херцеговца, хтио не хтио, из њега никада није нестао, због тога се са њим поноси и истиче га гдје год може – посебно људски дух и бистрину.
„Мислим да људи из ових крајева када крену у свет имају нагон да нешто учине од себе, тако да већина наших људи који одавде оду постигне нешто не само у Београду, већ и Америци, Аустралији...“, каже Здравко Шотра у разговору за ТребињеЛиве.инфо.
Херцеговина има спортисте, писце, академике, оскаровце, професоре универзитета, па има чиме да се дичи пред цијелим свијетом. Тако је и велики Шотра једне прилике у Њујорку срео оскаровца Карла Малдена /Младена Секуловића/, који му је испричао како је његов отац Петар 1905. године отишао из Билеће у Америку.
„Када сам му рекао да сам и ја Херцеговац, на добром српском језику је прокоментарисао 'Ма хајде'. Та фраза је била у њему, иако Билећу никада није посјетио“, прича Шотра.
А чим се овакве, препознатљиве фразе чувају, ово наше херцеговачко много вриједи, што је, очигледно је, јасно било и Младеновом оцу Петру, који није крио понос што је дошао из камените Херцеговине и који је на свог сина пренио оно најважније - да ово подручје нешто значи и да има тежину.
И Шотра, исто као и Младен, чува ту херцеговачку промишљеност. Па случајно или не, и војску је служио у Билећи. И док су крупни регрути из свих дијелова Југославије без икаквих проблема на леђима носили минобацаче, Шотра је био танушан али оружје није скидао са леђа. Уз све то, разликовао се од других војника – знао је нешто што су сви вољели – да прича вицеве и прави оригиналне шале.
„И у највећим тешкоћама сачувати ведар дух. То су Херцеговци“, поручује Шотра, док са потписником ових редова изнова обилази Стари град, Анђелкину капију, Дучићев споменик, корзо.
Каже да је себи рекао да никада неће заборавити херцеговачке чардаке, јер је херцеговачки осјећај да ништа не треба багателисати.
„Некад се овде живело у оскудици, највише што се тиче хране и сећам се кад бих говорио баби: 'Дај ми баба испригај јаје', а она би одговорила: 'Сине то је кака. Она су само за господу'“, појашњава Шотра.
Сјећа се да је јаје била драгоцјеност, а да су се пиле и кокош јели кад би неко био болестан, за празник или кад би дошао велики гост у кућу, па је из данашње ситуације тешко и замислити колико се оскудно живјело у херцеговачким селима. Био је гријех бацити и комадић хљеба и то је било урођено још од малих ногу да се ни са чим не смије багателисати.
Шотра прича и да је у Требињу нашао оно што је изгубио у Стоцу. Зато увијек радо долази. Вјерује да ће тек сада све више људи долазити у наш град, јер имају шта да виде – непатворену љепоту и аутентичност што се, прије свега, налази у људима и ријеци Требишњици, медитеранским улицама и пјеснику који је прославио град.
„У 'Рањеном орлу' сам направио неколико кадрова док Анђелка /Слобода Мићаловић, прим. аут./ шета поред Требишњице, који су испали толико добри и одали слику нестварне лепоте. Овоме граду предстоји лепа будућност и мислим да ће се тек почети развијати“, каже Шотра.
Главна глумица Анђелка је требала из Београда да иде на службени премјештај у Македонију – како је написала Мир-Јам, због чега је Шотра промијенио сценарио и она је дошла у Требиње.
Аутор је и документарног филма „Ево наше деце“ из 1991. године, који свједочи о страдању Срба из Херцеговине у Независној држави Хрватској /НДХ/. Ни његова породица није прошла без жртава, па је чак 38 њених чланова завршило на дну неке од бројних усташких јама.
Филмом „Зона Замфирова“ вратио је публику у биоскопе, а љубитеље књиге натјерао да траже дјело Стевана Сремца. Са серијама „Рањени орао“, „Грех њене мајке“ и „Непобедиво срце“ поново је у руке читалаца вратио дјела Мирјане Јаковљевић Мир-Јам.
„Једноставно, уважавам писца и настојим да га добро прочитам и пренесем у други медиј – да га из једног папира преточитим у живе слике“, појашњава Шотра, који је радии на телевизији од 1958. године.
Код Сремца је настојао да ништа не мијења, да не измишља ново и сматра да је успјех филма што се држао писца. Увијек је полазио од тога да је Сремац већи од њега и када се прихватио посла да режира његово дјело знао је да га треба поштовати и добро прочитати, док је код Мир-Јам био слободнији.
Познат је и по томе да гледаоцу пружи јасну и разговјетну причу. Оно што служи причи треба да буде читко и јасно, да се не губи главна нит и да се прича приведе крају.
„То се научи радећи годинама и мислим да публика то препознаје, јер имам милионе гледалаца. Људи траже причу да виде, а не нечије експерименте шта све може да се учини са камером, јурећи немогуће кадрове“, говори Шотра.
Кроз своја дјела приказао је љепоту српског бића и духа на достојанствен начин. Радио је документарне филмове од Карађорђа па све до краја Првог свјетског рата - стварање српске државе, учешће Срба у Првом свјетском рату, Србију међу великим силама која „сједи“ у Паризу на конференцији међу Русијом, Енглеском, Француском.
„Ми смо народ који се увек није знао најпаметније снаћи у историји, али је играо велику улогу у Првом и Другом светском рату, које многи нису ни свесни, а нарочито они који нас не воле. Увек смо били на бољој страни, за разлику од неких из нашег окружења“, категоричан је Шотра у разговору за ТребињеЛиве.инфо.
Говорећи о будућим пројектима, Шотра каже да му је сада у рукама роман Владимира Пиштала „Тесла, портрет међу маскама“, за који је добио НИН-ову награду 2009. године и који је имао чак два издања у Сједињеним Америчким Државама /САД/.
Прихватио је да уради оно што до сада нико није – да прикаже Теслино дјетињство и младост до оног тренутка док не дође у канцеларију Томаса Едисона. Серија би требала да има шест епизода и у преговорима је са Радио телевизијом Србије /РТС/ око њеног снимања.
„Не да ми ђаво мира. Мени су неке године и не бих требао да радим ништа више, али не могу да седим овако, а имам још мало снаге и доста искуства у овом занату, а то је драгоцено и чисто злато“, закључио је Шотра у разговору за ТребињеЛиве.инфо.
Упамћен је и као сценариста чувене емисије „Образ у образ“ из 70-их година 20. вијека, гдје су главне улоге имали најпознатији глумачки пар Југославије – Милена Дравић и Драган Николић.
Режирао је и филмове „Игмански марш“, „Бој на Косову“, „Лајање на звезде“, „Пљачка трећег Рајха“, „Ивкова слава“, „Шешир професора Косте Вујића“, „Санта Мариа делла Салуте“…
Шта Ви мислите о овоме?