У препуном дворишту Музеја Херцеговине промовисана је књига владике Григорија "Странац у шуми".
Ова књига је плод владикиног искуства стеченог у монаштву, а монах је био седам година у манастирима Острог и Тврдош, прије него што је изабран на трон Светог Саве.
Према ријечима аутора, ова књига је уједно омаж онима који су трајно обликовали његову личност и без којих би монашки живот био незамислив.
Трећа ауторова књига разликује се од претходне двије зато што је морао направити један лик који не постоји. То је био велики изазов јер постојање је највећи дар и кад писац покуша да буде креатор некога лика може да буде успјешан или неуспјешан.
"Мени се чини да је тај лик жив јер ме људи питају ко је тај човјек. То је мој неки прелаз из реализма до оног што је у књижевности фикција. Постоје многи изазови и на другима је да говоре. Тај лик је један искусан човјек, помало арогантан, помало паметан, али што је главна његова карактеристика је да је искусан и разговара са неискусним. То чини причу занимљивијом јер сам желио да завршим ту своју причу о монашењу која је започела крајем друге књиге 'Небеска дворишта' када сам се замонашио", објаснио је владика Григорије.
Странци у шуми су сви – наглашава владика Григорије, а Острог као мјесто радње је изабрао зато што му је то мјесто новог рођења, монашења.
"Шума може бити права шума, а може бити шума људи, зграда, аута и човјек увијек тражи самог себе у тој шуми. Увијек га је страх да не изгуби себе. Шума је мени занимљива као појава, феномен, појам, јер је у шуми човјеку истовремено пријатно и непријатно. Управо као у овоме свијету и животу. Дијалози су изазов ове књиге, а и то је једна од новина зато што ми је неко рекао 'тешко је писати дијалоге'. У суштини сам покушао како ће то ићи. Дијалози су тешки зато што ми некад кад причамо сами са собом мислимо да је одлично, а кад ставимо на папир онда видимо да није баш тако", објаснио је владика Григорије.
Књижевник Елис Бекташ, који је уједно био и модератор вечере, рекао јр да је књига "Странац у шуми" на граници фасцинантности у погледу њене искрености и храбрости.
"Овом као и са претходне двије књиге владика Григорије исписује једно свједочанство личног путовања. Поред тога, он чини једну изузетно храбру ствар – концепт исповијести из простора личног, интимног, враћа тамо гдје је и почела. У раном хришћанству исповијед је била јавна категорија и само таква има друштвени значај. Када се људи окупе, када смогну храброст да проговоре пред ближњима – и то је значај књиге. Док сам читао књигу импоновало ми је начин на који владика Григорије као писац приступа појмовима. Он барата појмовима који су свакодневни, али кроз његово писање и ход према самоме себи ми осјетимо како се садржај тих појмова мијења", казао је Бекташ.
О књизи су говорили и свештеник Никола Пејовић, старјешина Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и фра Ико Скоко.
Шта Ви мислите о овоме?