Драган Р. Ковач: Вјереница

Тог прољећа је било тачно 150 година откада људи почеше да прелазе преко моста, задужбине пресвијетлог везира, Мехмед-паше Соколовића. Иако асиметрична, лијепа камена грађевина са два велика централна лука, премостила је обале Понорнице. Мост се налазио неколико километара узводно од самог градског утврђења – Бан Вира. Већ тада је називан Арсланагића мостом, по Арслан-аги, потурчењаку из племена Перовића, који је убирао мостарину, и који се са ужом и широм породицом населио у његовој околини. Једна полу-луда Циганка без лијевог ока, из Почитеља, пристигла je у град, гдје је живјела мало од милостиње, а мало од гледања у карте и гатања у филџан, у свом пророчанском трансу је Арслан-аги рекла да ће за мање од триста година, неки људи, мост расхелаћити и опет саставити, два километра униже!? И не само то, већ и да ће га мало касније и прекрстити у Перовића мост! Умјесто награде за предсказање, добила је од аге двије по туру, и отјерана према граду.

А Градом је те, 1724. године, управљао челеби Осман-паша Ресулбеговић, уз помоћ двојице војних старјешина – градских диздара. У судским пословима Бан Вир је био подређен кадији из Стоца, али је у административном и војном погледу био надређен не само Стоцу, већ и широј области – некој врсти војне крајине. Насеље је било смјештено на самој десној обали Понорнице, гдје је она најдубља, па је по томе дубоком виру и добио име Бан Вир. Био је опасан бедемом широким један и високим најмање седам метара. Имао је само један улаз, кроз тунел, окренут западу, који се налазио супротно од ријеке. Прије непуних десет година, око градских зидина је прокопан хендек, у који је нахрупила вода и опасала га утичући напријед опет у ријеку. Да би се преко хендека ушло или изашло из града, постављен је дрвени висећи мост познат под називом „на чекме ћуприја”.

Мост се могао у случају опасности подићи и оставити хендек као препреку за непријатеље, а вертикално подигнут затворио би и сам тунел. И ван градских зидина, полако се почело формирати насеље састављено од мањих дућана и занатских радњи. Од њих је пут сјевера кретао добро познати „Турски друм”.

Хендек је тог прољећа темељито очишћен од шута и смећа, који су се временом накупили. По наредби Осман-паше, у току је била поодмакла градња још једне џамије на централном тргу, а требало је да буде завршена за око двије године. Знало се, зваће се Осман-пашина џамија, толико је утемељитељ града сигурно заслужио својим преданим радом. Већ неколико година, на тргу уз чесму, налазила се широка започета грађевина опасана многобројним прислоњеним мердевинама, из које је ницала уска, али висока, кружна скела, формирана за зидање минарета. Постепено, како је градња одмицала, и она је расла увис

Она полу-луда Циганка, гатајући у хану код Мура, рекла је да ће џамију некада, опет за мање од тристо година, срушити Каури!? Сат времена послије тога, на чесми, гдје је пила воду, пришле су јој заптије и некуда је одвеле, тако да је више нико никада није видио. Мања, Царева џамија, направљена прије пет година, у дијелу града до саме ријеке, није могла да прими све вјернике, поготово о Рамазану и Бајраму, тако да се Осман-паша одлучио да направи још једну, већу и љепшу.

Ресулбеговић је маштао, ако га драги Алах по-дари добрим здрављем и дугим животом, да ван зидина, преко пута главне градске капије, на једној равној пољани, направи хан са великом баштом и платанима који би правили хладовину за одмор и тефериче како за домаће становништво, тако и за путнике. Волио је ту врсту дрвета, јер је један усамљени велики и разгранати платан растао са вањске стране бедема на излазном дијелу хендека. О њега су вјешали Влахе, осуђене на смрт.

Мудри Мехмед-ага Салаховић је на вријеме распродао имовину у Херцег Новом и са погоршањем политичких прилика између Турске и Млетачке републике, што увијек претходи ратним трубама, повукао се у Бан Вир са не малом имовином. То је било негдје око 1680. године, седам љета прије него су Млеци заузели Херцег Нови. Купио је стару, удобну и утврђену кућу на обали ријеке, са магазом у приземљу, по њему касније прозвану „Салаховића табија”. Наставио је да се бави трговином. Чак је успијевао, захваљујући старим познанствима из приморја, да и даље на Подима изнад Херцег Новог обавља трампу робе, коју је касније продавао у Бан Виру. Умро је 1700. године, оставивши иметак сину јединцу, Омеру. Овај је стару кућу не само обновио и проширио већ и дигао на спрат. Пространи доксат је дијелом наткриљивао калдрмисану улицу која је водила према главној градској капији и „на чекме ћуприји”.

Омер-бег је имао двоје дјеце, сина Џевада и кћерку Фатму. Џевад је помагао оцу у трговини, спремајући се да га наслиједи, а Фатма...

***

Висораван изнад Бан Вира са више заселака, на путу према Херцег Новом, била је позната под заједничким именом Зупци. На ободу једног од њих, овце је чувала млада чобаница. Двојица Турака, аскера, који су се враћали са извиђања, спазили су је прије него она њих. Касно је почела да трчи према оближњој шумици надајући се спасењу, јер коњи нису могли заћи у њу. Када је била пред самим циљем, сустигли су је, скочили са коња и оборили је на земљу. Као два крвожедна вука обрушили су се на дјевојку парајући јој одјећу, тако да су ускоро почеле да се бјеласају њене бутине којима је очајнички батргала. Кренула је и да панично вришти и дозива, али су јој одмах шаком зачепили уста. Ипак, њено запомагање је чуо млад снажан момак, виши од Турака за читаву главу, који је са зида од појате дограбио велику мотку и потрчао према њима. Дошавши до двојице турских напасника, ударио је снажно по врату онога што је већ скоро био савладао дјевојку и налазио се над њом, тако да је овај пао не пустивши гласа од себе. Други Турчин, видјевши шта је снашло његовог колегу, дао се у бијег према коњима и потом панично одјахао низ поље, према Бан Виру.

• – Јесу ли те... Маро!?
• – Нису брацо, нисам се дала! Шта ћемо сада, кукала нам мајка, обома. Овај Турчин је мртав! Убиће те Турци, ако те уфате!
• – Неће ме уфатити, Маро!... идем у шуму... од сада сам хајдук. Ти пази мајку и чувај се! Онај Ђурађ из Сјенокоса је луд за тобом, а знам да га не можеш виђет очима. Ни ја га не волим. Требо сам поган умлатит јесенас...

***

Фатма је била најљепше створење у Бан Виру. О њеној љепоти и стасу причало се надалеко. Од Мостара и Стоца, па све до Оногошта – од Херцег Новог до Дубровника. А, како и не би!? У граду није било женског инсана њеног стаса, тако да су се многи ниски мушкарци склањали у страну кад би наилазила сокаком. Није само висина оно што ју је издвајало од осталих ханумица, већ и њен гипки женствени ход. Кретала са меко, главе уздигнуте, некако поносно, као да је срећна само због тога што је жива и што иде. На глави је носила свилену мараму, најчешће боје димија. Она је скривала косу и уобличавала лице, које је блистало у својој правилности, са очима као тајанственим украсима. Поглед је био очаравајући и топао, али само док јој некако не наудиш! Ако би то учинио, испод њених извијених обрва почели би да сијевају громови, а плаво небо око зјеница би се смрачило. Бијели низ зуба са пуним уснама, које је некада знала намазати црвеном грожђаном масти из Дубровника, били су узрок многобројних непроспаваних ноћи и теревенки у Муровом хану. Испод складних груди које су затезале не само кошуљу већ и извезени тамноцрвени јелек, њена контура се сужавала у скоро неприродно танак струк, омотан широким свиленим појасом. Струк би опет према доље почео да се шири и буја, прелијевајући се у овалне бокове и затегнути доњи стомак. Димије, увијек једнобојне, а најчешће златножуте или свијетлозелене, истицале су те облине и ногама давале вртоглаву дужину. Њима је газила онако меко и гипко. Све у бијелим чарапама и црвеним папучицама, са филигранским украсима. А, ако би у руци носила и ибрик са водом, онда је њено њихање представљало прави празник за очи...

Још од када је напунила седамнаесту, опсједали су је градски момци, и то они доста старији и искуснији, јер се млађи нису усуђивали. Она се само смијала на све њихове устрептале понуде. Безазлено акшамско ашиковања, у шетњи сокаком, гдје је сви могу видјети, или касније под њеним прозором, највише је што се могло добити. Једноставно, Фатма није марила за мушкарце и њихову севдахом опхрвану душу. Уживала је у везењу поред прозора, а обожавала брата Џевада и знала му помоћи док пјева уз шаргију. Са његовом дјецом се играла као да им је вршњакиња. Првог просца, нејаког Мустафицу, сина трговца Јусуфспахића, одбила је и не појавивши се из своје собе, па јој се отац Омер-бег црвенио правдајући је главобољом и повраћањем. Ништа боље није прошао ни син кујунџије Мурата из Мостара, а љут и увријеђен у Херцег Нови се вратио и млетачки трговац Пиетро са сином Ђорђијем. Мајка Девла се већ озбиљно бринула и љутито говорила:

– Валахи, Фатма, не мереш стално тако! Нисам ни ја бегенисала твог бабу, па шта ми сад фали!? Навикне се инсан! Пробирач – нађе отирач, запамти то!

Једном јој се десило нешто од чега се дуго опорављала. Сањала је заптију Бајазита, пуно стариjег, дебелог пјана, увијек некако знојавог и масног са праменовима прљаве косе испод феса. Безобразног осмијеха и закрвављених похотних очију. У сну ју је спопао на меком миндерлуку и потргао све са ње, била је полугола и никако није могла да се брани и опире, а он ју је жвалио по лицу и устима, уједао је за врат и балавио по њеним грудима. Она се безуспјешно отимала, али са неким нејасним запретаним уживањем, док је Бајазит напредовао све ниже и ниже. Пробудила се уз врисак који је чула и слушкиња у приземљу. Била је задихана и сва мокра од зноја... и влажна. Тијело јој се грчило и након сна, те се на крају неколико пута снажно стресло. Кад би послије тог доживљаја видјела Бајазита како јој иде у сусрет, склањала се панично у прву авлију...

Онда се њено понашање изненада промијенило. Почела је више пажње да обраћа на облачење, дуго се гледала пред огледалом, постала је помало и заборавна. Читав пазарни дан, „петак – турски светац”, проводила је шетајући по пијаци и загледајући робу, за коју никада прије није марила. Поготово не, када су у питању: жито, кромпир или сир, продавани на дрвеним тезгама испод бедема, десно од тунела.      

Ту га је случајно видјела, идући од куће према једном дућану у коме су држали лој за свијеће. Био је висок око два метра, црномањаст са дугом косом боје угљена која је без чешљања расла позади и потпуно прекривала врат. Имао је црне продорне очи и нос правилан, мушки. Бркови су се спуштали до средине не препуних усана, али оно што је потпуно освојило Фатму била је снажна доња вилица са израженим мишићима, и рупица на средини браде. И, свакако, грло са јабучицом која је при говору играла горе-доље. Када се вратила, као да је нешто заборавила, чула му је име: Комнен. Стављао је врећу жита на кантар снажним шакама на које су се настављале маљаве подлактице. Фатма је први пут у животу осјетила како јој нешто трепери у утроби и отежава дисање. Дрхтала је неком слатком дрхтавицом, која јој је паралисала ум. Одмах јој је било јасно да је Комнен прави мушкарац, мушко из њених маштања, али је сурово и горко знала да би био прави скандал и за породицу и за читав Бан Вир, имати било шта са њим.

Ипак је наставила да машта о њему, једва чекајући четвртак када би се дуго купала у металном шкипу и сређивала, да би сутра више пута прошла испред Комненове тезге. Једном га је видјела са лијепом сељанчицом коју је заљубљено гледао, па је кући дошла потпуно слуђена од љубоморе и једва дочекала идући петак, када је невјешто започела и разговор не би ли дознала нешто више о „супарници“.

• – Влаху болан, ђе ти је она лијепа женскиња од прошли пут, што си је сакријо?
• – Женскиња?... Аха!... Па морам је сакрити, ханумице, украшће ми је неко овђе у граду. А, волим је до неба!
• – Баш до неба, болан!
• – До звијезда! Па сестра ми је, рођена! Бога ми је нећу дати без највиђенијег, најпоштенијег и најбогатијег ђувегије!

Вратила се кући сва усхићена...

***

Након петнаест дана, аскери су ухватили високог црномањастог момка, снажне грађе и стрпали га у апс. Жестоко се бранио и двојицу добро повриједио, али њих је било доста. Никада га не би пронашли, јер је шкрип у коме се крио био тако природно маскиран да су могли стотину пута проћи поред њега, a да га не уоче.

– Али, Власи су међусобно познате издајице. Шпијо га је онај Ђурађ из Сјенокоса, кукавица и јадник. Мислио му је прилећ уз сестру, која се замаче о мурву, аферим јој било, пошто га испребијаног и везаног проведосмо испод њихове куће. Треба тог Ђурађа првом приликом јатаганом скратит за главу, или употријебити свилени гајтан. Кад је издо брата Влаха, издаће и нас!

Тог јутра владала је неуобичајена живост у Бан Виру. Пола магаза није ни отварано, а нису радили ни аргати на будућој Осман-пашиној џамији. Синоћ је однекуд из Оногошта дојахао дебели џелат Абаз и одсјео у Муровом хану. Донио је јак уплетени конопац, са формираном умашћеном и окрвављеном омчом на једном крају, а други је раном зором обмотао око најдоње, праве гране великог платана, што се налазио с вањске стране бедема, код излазног дијела хендека. Из хана је донио и двије столи- це и поставио их испод омче која се њихала на повјетарцу. Са рукама на леђима, важно се шеткао око направљеног губилишта и повремено повиривао према тунелу. Био је познат по томе што је жртве лишавао живота тако да направи крваву представу за народ.

Ускоро се маса посматрача ускомешала, јер су се заптије појавиле „на чекме ћуприји” водећи између себе огромног момка, који је са рукама везаним позади ишао усправљен и за главу виши од својих спроводитеља. Поносно уздигнутог чела, гледао је по свјетини надмоћно и са осмијехом. Усне су му биле отечене са остацима скорјеле крви. Када би их језиком овлажио, видјело се да му недостају два предња зуба у горњој вилици, међутим он је био тако расположен и некако оран за ту његову посљедњу шетњу, да ни недостатак зуба, а ни полузатворено и модро десно око нису умањивали његову мушку љепоту. Напротив. Чак је једном заптији, који се спетљао на ћуприји, нешто расположено и шеретски добацио. Својом храброшћу и поносним држањем натјерао је и оне који су га водили, и свјетину жељну представе, да се постиде и оборе поглед преда се.

Изасланик столачког кадије је испред окупљеног народа из тефтера прочитао одлуку о смртној казни на коју се осуђује катил због ничим изазваног убиства царског аскера. Затим се, као увријеђен, полако повукао у страну, а на сцену је ступио Абаз. То више није био онај стари крвник, познат по мучењу осуђених на смрт, већ један нови и збуњени џелат, кога су очито смекшали понос и храброст младог и невиног човјека који се понашао тако природно, као да за који тренутак неће умријети, већ се вратити на своје Зупце. Нервозним и брзим покретима Абаз је довео момка до столице и уз помоћ двојице заптија попео га на њу. Потом је и сам наскочио на другу и намакао му омчу око врата. Нико није очекивао да ће одмах, не губећи ни секунда, осуђеника гурнути у леђа. Овај је изгубио равнотежу и посрнуо напријед, склизнувши са столице. Тијело је без ослонца својом тежином снажно цимнуло конопац. Они из првих редова су могли чути крцкање вратних пршљенова. Момак се неколико пута снажно трзнуо, а затим смирио уз повремени благи дрхтај ногу. Иако му је лице ускоро помодрило и отекло, читава његова прилика и даље је дјеловала снажно и поносно.

Људи су гледајући преда се, без разговора, почели да се разилазе...

***

Фатма је туговала све вријеме за које се Комнен није појављивао на пијаци, а када је чула вијест да је убио аскера, који му је насрнуо на сестру, и како су за њим организоване потјере, пала је у постељу. Свим срцем је жељела да им Комнен умакне, али је осјећала тугу што га у том случају више никада неће видјети. То рвање саме са собом њен организам није могао да поднесе, тако да је ослабила и легла на миндерлук до прозора, гледајући народ како пролази калдрмисаном улицом према ћуприји. Мајка је забринуто улазила код ње и са сузама у очима излазила из собе, вртећи главом и отпухујући...

Једног поднева, док је куњала на миндерлуку, Фатма је чула грају на тргу. Погледала је кроз зар на окну и видјела заптије како воде исправљеног и поносног Комнена, са рукама везаним позади. У то се појавила њена мајка са филџаном меда.

– Мајко, воде оног Влаха! Сигурно ће га објесити?

– Ма кога шћери, о коме ти то говориш?!

– О оном Влаху, што је убио аскера.

– Тобе јараби, тобе естагфирулах! Шта те брига за њега. Не може се царски службеник некажњено затући коцем по врату...

– Па, може ли га ико спасити, мајко?

– Ето, кажу да може! Ако би дошла каква женскиња и пред кадијом се заклела да јој је Влах вјереник, поштедили би му живот. Она се не би смјела удавати док он не изађе са робије, коју би му кадија одрезо умјесто смртне казне... Тако кажу, него, Фатма дијете моје, каква су ти то булажњења?

– Ма, ништа... добар овај мед, мајко! Хоћу још!

– Благо мајци, јашта ћеш вего још! Одох ја доље у избу, да ти донесем!

Када се мајка Девла задовољно вратила са још једним филџаном меда и кришком хљеба, Фатму није затекла у соби. Зовнула је кћерку, па пошто није добила одговор, прегледала је остале три собе на спрату, дозивајући је. Онда је застала као укопана, а филџан и хљеб су јој испали из руку, на шарени ћилим:

– Јадна ти сам... Фатма, моја!

Прво је испред куће видјела једну црвену папучицу, а послије десет корака и другу. Пред тунелом је нагазила на Фатмин шал, а када је изишла ван зидина и окренула лијево, спазила је силуету огромног човјека који виси о најдоњој, равној грани, дебелог платана. Пошто се избезумљена приближила, замало да је није ударила кап. Њена Фатма, без мараме, са разасутом црном косом и луђачким изразом на лицу, клечала је на земљи испред објешеног, обгрливши му рукама ноге у висини кољена. Образ је држала прислоњен на његовим бутинама и одсутно понављала:

– Он је мој вјереник!

Да се избјегне срамота за читаву породицу, једног јутра су је, онако слуђену, на коњу одвели код мајчиних, у околину Стоца. Није јој бивало ништа боље. Ускоро је добила велику ватру и без свијести лежала на постељи. Нису звали хећима. Умрла је након три дана. Задње што је рекла прије него је заколутала очима и издахнула, било је:

– Он је мој вјереник!