Драган Р. Ковач: Бритва

Вјероватно се ради о случајности да појава најновијих високо урађених мушких фризура, по узору на официре и војнике њемачког Вермахта, коинцидира са јачањем националистичких идеја у европским парламентима. Но, то је нека друга политичка  прича, а ја невино желим да се задржим само на нивоу бријачнице.  

Тренутно,  представници јачег пола могу да се ошишају у чак двадесетак фризерских салона, иако Град има исти број становника као и прије рата, када су на располагању биле само три занатске радње, са искусним „брицама“. Данашњи фризер је најчешће млад момак, са претходно завршеном угоститељском, трговачком или неком другом школом, али са накнадном спознајом властитог талента за умјетност „креирања“ модерних мушких фризура. Одмах по волшебном стицању дипломе о завршеном фризерском занату, у Никшићу или Широком Бријегу, тај ће поносно изнад улазних врата свог салона окачити дречаву флуоресцентну рекламу – модни фризер за мушкарце. Он нема достојанствено и елегантно држање, којим испољава поштовање према својој професији, али и према цијењеном муштерији, јер не носи бијели  уштиркани мантил до кољена, већ „креира” у краткој блузици. Он и не зна да је одлазак код фризера, у нека стара добра времена, прије његовог рођења, представљао праву малу аудијенцију.

У то вријеме, на самој градској пијаци, радио је државни фризерски салон за мушкарце са двојицом искусних мајстора. Млађи Фрањо, као страствени навијач „Вележа”, зван Рођени, витак четрдесетогодишњак, био је знатно виши и маркантнији због црне косе коју је благо натопљену ораховим уљем чешљао назад и штруцованим брковима за које је постојала основана сумња да су фарбани у исту боју. Старији Тахир, звани Бритва, је био много нижи, здепастији и не баш наочит човјек, проћелав са сиједим нењегованим брковима. Надимак је добио јер је у вријеме када се у салонима и бријало, за велику опкладу, слијепог Шемсудина из Крша обријао бритвом завезаних очију, а да то Шемсо није  ни знао. Слијепац се касније чудио што му Тахир плаћа ћевапе код Ћене, „Под платанима”... Радили су у само једној смјени, од 7.00 до 15.00 часова...

Сваки радни дан је почињао на исти начин. Послије уласка у радњу и провјетравања просторије, упалили би мали радио-пријемник на струју, са програмом Радио Сарајева, а потом би услиједила церемонија облачења бијелих мантила који су висили на вјешалици иза паравана. Ту се налазио и мали решо на који би прво Бритва приставио џезву са кафом па сјео да чује јутарње вијести, а кад би он почео да срче прве гутљаје црног напитка, Рођени би на већ врело коло стављао лончић са водом, припремајући се за обавезни јутарњи чај од нане. Нису много причали, измијенили би тек по коју нужну реченицу, некада ни толико! Негдје са завршетком тог њиховог јутарњег ритуала могао се очекивати и први муштерија. Тада би напетост почела да расте и скоро се руком могла напипати.

Тај својеврсни полазник би ушао у салон са незахвалним задатком да сам, без помоћи „колега”, који чекају на ред за шишање, учини врло деликатaн избор између двије столице. Његова дилема била је праћена Рођенијевим хладним али сигурним изразом лица и разрогаченим Бритвиним очима, пуним наде и слатког ишчекивања. Очни капци би му се на врхунцу неизвјесности за тренутак раширили, а послије избора столице која није његова, разочарано и са презиром сузили, уз резигнирано окретање главе у страну и мицање уснама, што је вјероватно представљало неизговорену псовку. За то вријеме би Рођени задовољно вадио из ормарића бијели платнени огртач за муштерију и почињао дијалог:

• – Извол’те, сједните!
• – Хвала лијепо.
• – О-хо-хо, богами смо добро закосатили овог пута, како ћемо!

– Скрати напола, свукуда подједнако, али ми позади остави... оно... знаш...

• – Него шта, једна „тарзанка” ће баш лијепо да легне...

Док су њих двојица правили стратегију шишања, разочарани Бритва би сједајући резигнирано узимао јучерашње новине и правио се да чита, уз понеки презриви поглед према муштерији, али и колеги. Отприлике на половини Рођенијевог посла, док би он маказама позади извлачио „црту” ушао би други муштерија, на што би Бритва склопио новине, нагло скочио и услужно руком показао према својој столици, јер је сусједна била заузета:

• – Извол’те!

Муштерија би се на тренутак узврпољио, а онда са дозом непријатности, али ипак побједоносно и са олакшањем, рекао:

• – Нека, не журим никуд, па ћу сачекати код Рођеног.

За то вријеме Рођени је, не обраћајући пажњу на новонасталу ситуацију, и даље извлачио „црту” уз једва примјетни застој и ослушкивање одлуке тек пристиглог муштерије, а послије његовог избора релаксирано настављао посао. Бритва се поново губитнички враћао новинама, а Рођени би ускоро завршио са четкањем муштеријиног врата дебелом меканом четком, пажљиво га ослободио чаршава, па уз „Стани, има још!” зауставио муштерију који је кренуо да тражи новац по џеповима и метлицом му смео накупљене невидљиве длаке по панталонама. Потом би се усправио и свечано рекао:

• – Наздравље!

Новац би нехајно бацао у ладицу испред његове столице, а затим одлазио према прозору и на празној страници службене свеске уписао датум, а испод ставио једну рецку, као кад са другарима код Бодироге игра таблића. И тако десет пута, колика је била дневна норма коју обојица морају испунити. Онда би Рођени настављао да шиша за свој рачун, стављајући новац у џеп, а Бритва би одлазио на пијацу, гдје се шеткао између тезги, ћаскајући са про- давачима све до краја радног времена.

Некада би необавијештени муштерија, обично човјек са стране, улазио у салон и уз поздрав кретао према задњем мјесту да дисциплиновано сачека на ред, али би тада Бритва са невјероватном хитрином скочио, и уз благ наклон театрално, показујући према сједишту, рекао:

– Само Ви извол’те, молим лијепо!

Муштерија би прво погледао по осталим кандидатима за шишање, па кад би видио да се нико не буни, чак ни не хаје за њега (можда се само неко млађи злурадо смијуљио!) збуњен би сједао у столицу и све до краја шишања одговарао на несувисла, чак и индискретна фризерова питања. Бритвин дијалог је био праћен лелујавим плесом око столице, при чему се намјерно окретао лицем и рукама према Рођенијевим муштеријама и демонстрирао им хитрину својих прстију, непотребно дуго шкљоцајући маказама између резова, чиме као да је показивао ко је у ствари прави мајстор и шта у заблуди пропуштају. Као какав плесач, коме је партнерка столица са муштеријом, правио је широке загрљаје око његове главе, уз помицањем своје час лијево, час десно, а све то са умилним осмијехом, понекад праћеним и тихим пјевушењем неког актуелног шлагера. Сву операцију шишања до оног тријумфалног „Наздравље!” би одрадио усхићено и смијешно театрално, да би на крају са побједничким погледом према Рођеном, који би му у том тренутку најчешће окренуо леђа, зацртао своју прву рецку, која би била два пута дужа и дебља од колегине.

Тако је, из дана у дан, било годинама...

Тог спарног јулског пријеподнева један од тих муштерија са стране, који није знао за хијерархију у салону, био је режисер у успону, популарни Семир Кусто из Сарајева, чији се први филм „Беби Дол” на фестивалу у Венецији окитио „Златним лавом”. Са породицом је пошао у Херцег Нови, гдје му је отац имао станчић, да се дјеца мало окупају и поцрне, а успут ће обавити и неке разговоре са људима из „Ловћен-филма”, који су га телефоном, послије награде у Венецији, просто опсједали. Кад су тог јутра полазили из Сарајева, осјетио је некакво пецкање по врату испод коврџавих локни, које се око Коњица добро појачало, да би возећи кроз Попово поље стоички трпио интензиван свраб. Кад су стигли у Град, одлучио је да се ошиша, јер је то свакако намјеравао учинити тих дана. А ко ће га ошишати и није му било битно, уосталом он је режисер, а не искомплексирани глумац са синдромом величине, какви су били скоро сви које је до тада упознао.

Ушао је у салон и прошао комплетну процедуру неинформисаног муштерије.  

– Солуфе ћу оставити дуже, а ово остало скресати – зналачки и ауторитативно је предложио Бритва, а режисер се мртав-хладан сложио.  

Фризер је сјајно одрадио посао и добио напојницу којом је читав дан Рођеном вадио масло:

• – Галантан, брате, овај Сарајлија. Господин чо’јек. Некако ми је и познат, ко да сам га и раније негдје шишо!”.
• – Јашта си него шишо, па те коначно јадничак поново пронашо, поред толиких сарајевских мајстора! Чо’јек добио екцем, па му доцврљило! Брига га, несретника, за фризуру! – подсмјехивао се Рођени, намигујући према реду својих муштерија.

Међутим, послије неколико дана Рођени је увидио да би враг могао однијети шалу и да га онај Сарајлија може скупо коштати. Наиме „Под платанима” се у почетку само спорадично шушкало, а касније све гласније и гласније почело причати како се у градском салону ошишао нико други до чувени Семир Кусто, и то не код Рођеног него, невјероватно, баш код Бритве, да је био јако задовољан и дао му дебелу напојницу. Прича је полако допрла и до Бритве, који се невјешто почео шепурити да му је сваки муштерија исти, па био он Мујо Катарина из Крша или славни Семир Кусто из Сарајева и да није ни знао кога шиша, али да је тако школован и паметан филмаџија сигурно вичан психологији те умије и на први поглед процијенити човјека и његове способности, па му повјерити једну тако деликатну и интимну ствар, као што је шишање.

– Није болан то обичан чо’јек, ко и ми, он ће сутра сјест’ на авион па отић’ бога питај гдје, онако фино ошишан, све са солуфима, какве до сада сигурно никада није носио. А њега сви сликавају!

Кад је у питању сликавање и ту су ствари добиле на динамици јер је ускоро у београдској „Илустрованој политици” изишао интервју са другом Семиром Кустом, зачињен фотографијом његовог попрсја у боји, на читавој једној страници, испред куће у Херцег Новом у којој је живио познати нобеловац Иво Андрић. Треба бити поштен и рећи, да је и прије Бритвиног дефинитивног тријумфа, онако непримјетно, неколико Рођенијевих муштерија прешло да се ошишају код Бритве „јер ето немају времена за чекање!”, а потом се десило и оно ... оно најважније!

Једног јутра први муштерија, полазник, који је бануо у салон, на Бритвину великодушну понуду „Извол’те”, сјео је у другу столицу!! Да, сјео је – и не погледавши, при том, Рођеног! А на снисходљиво Бритвино питање:

• – Какву фризуру желимо? – одговорио мртав озбиљан:
• – К’о у Семира – независно од тога што је имао црну и чекињасту косу, а режисер смеђу и меку.

Рођени је био шокиран, па је два пута у току радног времена некуд одлазио, што раније никада није чинио, а гдје, сазнало се већ сутрадан када је конобар Ратко из „Шиша” то обзнанио. Дефинитиван Рођенијев слом десио се неколико дана касније када је Бритва на посао дошао са неким предметом умотаним у пак-папир и са чекићем који му је вирио из задњег џепа. Прво је закуцао чивију на зид испред друге столице, а затим је на њу закачио урамљену Кустину фотографију са дебелим и позлаћеним оквиром. И то није било све. Када је од некога чуо да се у Дубровнику приказује филм „Беби Дол” отишао је да га погледа, обучен и упицањен као за какву свадбу. Сутрадан, као и много година касније, је коментарисао:

• – Ма, свјетски филм, болан, а има и сексања! Рођени, који је све мање посезао за оном службеном свеском, почео је све више да пије, често и у току радног времена, кријући се иза паравана... Пред сам рат, када су почеле мобилизације, преселио се у Мостар, на десну обалу, гдје је од једног Србина, официра у пензији, добио комфоран трособан стан за свој једнособан станчић. Погинуо је послије неко-лико година од муслиманског снајпера, са друге стране ријеке...

Бритва скоро и да није радио послије његовог одласка, јер је као истакнути градски активиста босанско-херцеговачког Савеза реформских снага Југославије Анте Марковића, са Семиром Кустом као најекспониранији чланом, поново остао без муштерија, који су већином преферирали националне странке, СДС, СДА, или ХДЗ. Опет је беспослен сједио не шишајући никога и по читав дан слушао радио и читао новине. Умро је прије убиства свата у Сарајеву. Нашли су га самог у салону. Сједио је мртав у другој столици...

***

Двадесетак година након посљедњег рата, када би у јулу мјесецу многобројни муслимани, исељени-ци у скандинавске земље, дојездили у завичај и по драгим улицама шетали у прешареној модерној гардероби, која је домаћим Србима требало да ода утисак европског елитизма, а понекад је изазивала и супротно – бенигно подсмјешљиве коментаре, у Граду са свим његовим географским, историјским, климатским и сваким другим специфичностима заживјела је врло интензивна филмска активност. Град се са својом Улицом великог пјесника и поготово пијацом из аустроуграског периода претварао у својевр-сни филмски сет са бек-стејџом у који је без проблема могао да завири сваки знатижељник – љубитељ седме умјетности. Екранизација сладуњавог романчића „Рањени соко” донијела је невјероватну популарност чак и старој дрвеној капији до које су момци у филму пратили главну јунакињу Анђелију, па је поред оронулих врата са металним алкама једног јутра освануо туристичко-информативни панo – „Анђелијина капија”.

Међутим, праву сензацију је изазвао пла-нетарно познати режисер Семир Кусто, који је одлучио да свој најновији филм „Галаксија” снима баш у Граду, тумачећи сам главну мушку улогу, на што су Грађани били врло поносни. Али то није било све – главну женску ролу повјерио је, вјероватно најљепшој свјетској филмској диви, мега-популарној Италијанки Малени Медичи, која је једног дана са огромним бројем луксузних кофера осванула на рецепцији Хотела „Платани”. У Граду се Малена задржала свих двадесет дана, а касније се нека собарица, у ствари незапослена професорица енглеског језика, клела да је у апартману чула Малену, како се преко телефона куне доброј пријатељици из Рима, да је управо на градском корзоу видјела православног свештеника – који личи на Бога!?

Неколико посљедњих дана снимао је само по- пуларни Семир, који је на пијаци имао напорне сцене у лику калуђера са црном вуненом гардеробом и плетеном капом, иако је температура била изнад тридесет петог подиока. Пошто је пала задња клапа, уз аплауз техничког особља, побједоносно је крикнуо, скинуо капу и гардеробу и отресавши зној са дугачке косе, упутио се према бријачници које се сје- ћао из младости, када је пролазио кроз Град. Лако ју је пронашао јер је била на углу са друге стране пијаце. Ушао је и сјео на другу од двије столице, јер је у том тренутку у бријачници био само један муштерија, кога је третирала симпатична фризерка Мика.

Главни фризер Дарко је важно окренуо сједалицу на столици, и извадио из посебног ормарића до тада неупотребљаван свилени рози чаршав којим је огрнуо познатог режисера. Овај је зачуђено гледао испред себе, јер је видио своја два лика – један у огледалу, а други на пожутјелој урамљеној фотографији са почетка каријере.

• – Какву ћемо фризуру, господине Семире? – устрептало је упитао Дарко.

• – Хм... солуфе оставити дуже, а ово остало скресати!

О ПИСЦУ

Драган Р. Ковач је рођен 1956. године у Коњицу. Основну школу и Гимназију похађао је у Требињу. Медицински факултет, специјализацију из ургентне медицине и пoстдипломске студије завршио је у Сарајеву.  

На Медицинском факултету у Београду докторирао је 1990. године.  

Радни вијек је провео у Служби за хитну медицинску помоћ у Требињу. Аутор је више од 30 стручних радова у домаћим и страним часописима.

Од 2021. године је у пензији.

Прозу пише од 2013. године. Објавио је шест романа: Дневник несна, Писмо папи, Погажени тестамент, Исповијест доктора Рунда, Убиство требињског фотографа и То сам ја, четири збирке приповиједака: Изложба клиничких слика, Епитаф, Преписане приче и То ти кажем, једну збирку сабраних приповиједака: Кафа под платанима, као и двије драме.

Коаутор је два универзитетска уџбеника за студенте ликовних академија: Анатомско цртање I и II.

Добитник је Златне значке Културно-просвјетне заједнице Србије за 2018. годину и Награде Павле Марковић Адамов за 2023. годину.