Село се налазило на самом ободу општине и ваздушном линијом више је било удаљено од Града него од Дубровника, па се послије само неколико сати пјешачења могло са висоравни спустити у Дубровачку ријеку. Мало због удаљености од Града и непроходности терена, а мало више због погрешне оријентације у Другом свјетском рату, Село је било једно од ријетких општинских насеља до кога се долазило зараслим путем, пробијеним још за вријеме аустроугарске владавине.
Асфалтирање и електрификација нису помињани ни у најслободнијим маштањима, па се дим из сеоских кућа истим интензитетом вијорио и о Светом Илији, као и о Божићу. Иако се доста људи, првенствено оних млађих, по- слије овладавања занатом одселило, неки према Граду, а неки према приморју, још се увијек нису били потпуно одвојили од кућа, па су сваког петка увече, као и о празницима, пјесмом уносили живот у Село, које је полагано почело да се расељава.
Ипак, још је увијек било довољно дјеце да се потпуно испуни једна учионица у четворогодишњој основној школи, смјештеној на брежуљку. Та учионица је била пространа, отприлике пет са шест метара, и у њој су један до другога била четири реда скроз нових школских клупа са столицама, које су својим изгледом и сјајем потпуно одударали од оронулих зидова и старих прозора и врата. У истом реду су сједјели ученици једног разреда: четири реда – четири разреда. Позади су се налазила три велика ормара, од истог материјала као и клупе, са застакљеним вратима, у којима су се назирала потпуно нова учила. У једном ормару се могао видјети и нови грамофон са плочама. Некакав метални апарат на точковима, нејасне намјене, стајао је у углу до прозора.
Школа је радила само у пријеподневној смјени, а ученицима сва четири разреда предавао је учитељ Шабан. Он је са мајком Хифом становао у невеликој просторији, наспрам учионице, у коју се улазило из ходника, дуж чијих зидова су биле причвршћене импровизоване кваке за вјешање ђачке одјеће.
Шабан је у ствари био наставник ликовног васпитања, али је послије завршене Умјетничке ликовне школе у Херцег Новом, положио у Мостару разлику предмета за учитеља. Инспектор, који је једном приликом по великом невремену бануо из Града, касније је са дивљењем причао о педагошким врлинама учитеља Шабана Малдована из свих предмета, а не само из ликовног васпитања.
Сељани су одмах послије његовог доласка и преузимања наставе, мислили како неко из општине, шаљући у школу муслимана, и то још, замисли, Шабана, па плус и некаквог „умјетника”, жели да им подвали због њихове поменуте ратне оријентације, међутим, како су живот и настава почели да се одвијају, људи су полако схватали да им се са учитељем смиловао сами Свети Никола кога су сви у Селу, истина потајно, славили!
Шабан је, без обзира што је био Шабан, имао ненаметљиву мушку наочитост и привлачност. Висок и црномањаст изазивао је погледе сеоских дјевојака, али се од тога даље није смјело ићи, јер је био муслиман. Због удаљености чатрње од школе, није се редовно бријао, али то је само доприносило његовом мушком профилу. Кад је у питању одијевање, учитељ му није поклањао много пажње, па се облачио по оригиналној градско-сеоској и муслиманско-српској комбинацији.
Шалу на страну, Шабан Малдован је био добар човјек. Волио је дјецу и рад са њима, а она су то од првог дана осјећала и узвраћала му истом мјером. Традиционалне мајске екскурзије, односно излете у Дубровник, које је самоиницијативно организовао, и вожње бродом, сви они, а данас их има и доктора и професора, памтили су као најљепше тренутке у животу. Када је дошао у Село, у учионици су се налазиле полутруле, још прије рата склепане клупе, без праве табле и без иједног реквизита. Шабан је организовао мјештане да ставе нови патос од дасака и окрече учионицу загашеним кречом. Посебна је прича са оним новим школским намјештајем и училима, јер се о томе, богами, подоста и говорило и писало. Случајно сазнавши за хуману акцију организовања помоћи најзабитијим школама у држави, коју је водила редакција популарног загребачког листа Арена, Шабан им је послао писмо са дирљивим описом услова у којима ради са својим ђацима. У прилогу је послао и неколико својих цртежа...
Мјесец дана послије тога, када се иза Облата појавио камион и мали ауто иза њега, у Селу су престали сви радови. И старо и младо је дошло да види нови намјештај и опрему за њихову школу. Свакако, и грамофон, који је могао радити помоћу малог агрегата на точковима. А све је то средио њихов Шабан...
Шабанова мајка Хифа била је потпуно друга прича. Једни су говорили да је сина родила као копиљана и да му ни она сама не зна оца, а други како је затруднила са неким Италијаном, који је остао послије рата у околини Мостара, и који је потпуно „преврно” за њом, али га је она након порођаја оставила. Била је нервозна и плаха жена, склона свакој врсти проблематичног понашања, чиме је загорчавала живот своме јединцу, који се, независно од тога, према њој односио са дужним поштовањем и синовском пажњом.
Вјечито је била у шареним димијама и истој таквој блузи, са везеном бијелом марамом на глави испод које је преко чела вирила ниска златних дуката. На ногама је увијек имала плетене папе, а и до удаљених сеоских кућа ходала је искључиво у дрвеним нанулама. На обје руке се налазио по један велики златни прстен са тамноцрвеним каменом, а на лијевом наплету шаке, између палца и кажипрста лако се уочавала загонетна тетоважа. Стално је пу- шила и говорила храпавим гласом. Прорицала је судбину гледањем у карте, бацала грах, и гатала из филџана, a знала је салити струњу и загасити страву. Када је сина јединца, сеоског активисте Риста Тртка, спасила од уједа шаргана, прививши му на рану само њој знану траву и шапнувши му неке тајанствене ријечи, људи су престали да је оговарају, а школска дјеца су је оставила на миру...
Шабана су одмах по доласку у њихово село, нарочито за вријеме лијепог времена, Сељани често гледали како са блоком за цртање одлази у поље или се вере по оближњем Облату. Дивили су се његовим цртежима препознавајући на њима своје њиве и ливаде. Касније су почели да га моле да им нацрта и кућу са окућницом, да би на крају неки из Града или Дубровника донијели рамове, па цртеже стављали у њих и поносно их качили у собама на највидљивијем мјесту, одмах уз слику свеца, ако су је задржали. Некако са тим цртежима околних пејзажа, Шабан је почео да прави и цртеже људи – мјештана. Дуго времена на првом мјесту њихове сеоске ликовне листе био је портрет старог ђеда Видака, како пуши лулу. Ипак, као најбољи остали су занавијек у Селу цртежи Максима, званог Шкипина, док откива косу, и старе Достиње, како, са преслицом и куђељом вуне за пасом, спокојно преде. Своју мајку Хифу Шабан никада није нацртао, а она је изненада умрла од тешких опекотина, јер је непажњом на себе излила огромни лонац вреле воде за откувавање веша, која се гријала на старом шпорету до сећије, гдје је спавала...
Негдје прије смрти „највећег сина наших народа“, Шабан је напустио Село. Није се поштено ни поздравио, јер је као и сваког љетног распуста отишао на уобичајени годишњи одмор, са кога се никада није вратио. Мјесто њега дошао је наставник Младен, који мало због ракије, а мало због смањеног броја ђака, није у Селу изгурао више од двије школске године, када се школа потпуно угасила...
***
Радован и Стоја остали су у Селу да удвоје, јер нису имали дјеце, живе од стоке и земље. Били су згодан пар. Стоја је дјевојком важила за најљепшу одиву у читавом крају, а риједак је био онај јунак у васколикој Херцеговини, који је Радована могао побиједити у бацању камена са рамена. Слично се дешавало и са косидбом, као најтежим тежачким послом. И једно и друго су били пред четрдесетом годином живота.
Радован је тог јутра рано упалио старог „фићу” знајући да ће због тог богомданог дубровачког „вестивала”, на пијаци у Гружу, лако распродати и сир и поврће, као и два пршута која је одвојио. Тако је и било. Један дебели латин, црвеног округлог лица и лукавих очију, иначе угоститељ, узео је све, па је задовољни Радован пошао да прије повратка кући, у оној каменој љепоти, попије кафу – а богами и ракију. Спустио се преко Пила лагано на Страдун и кренуо познатом улицом гледајући около, не би ли препознао неког земљака из Села. Тако је стигао до улаза у град са стране Плоча и застао пред звоником мотрећи на зиду познати календар и сат. Пажњу му је привукао велики рекламни пано, величине три са два метра, стављен преко читавог горњег дијела торња. Пун неке нејасне слутње и стрепње, која га је изненада обузела, почео је да сриче:
Dubrovačke ljetne igre Izložba (Exibition)
Saban Maldovani (Italy) Aktovi (Nudes)
У том тренутку, све му се смрачило, понестало му ваздуха, а жестоки пресјек запарао му је утробу. Испод натписа је било издвојено неколико најуспјешних цртежа, а на једном од њих је оловком била нацртана његова Стоја, таман из оног периода када су се „загледали”. Била је приказана врло вјерно, како сједи на једном пању, знао је и на коме, док је поред ње лежала везена чобанска торбица са китама, коју и дан-данас има. На ногама опанци са бијелим канапом преко наплета и украсним кљуном испред палца. Вунене чарапе губиле су се под бијелом котулом. Лице јој је сијало, уоквирено марамом која јој је обухватила косу. Гледала је, тек благо осмјехнута, негдје поред, у даљину. А горе на тијелу је имала... имала је... ништа није имала... била је без одјеће, са голим грудима...
Када је на лијевој дојци видио младеж који је толико волио, више није било повраткa. Одбауљао је Страдуном назад, гледајући преда се у камене плоче, кријући поглед и своју срамоту, баш као да су сви Дубровчани, заједно са туристима, знали ко је он и шта му је лијепа дјевојка са слике.
Пјенећи и јечећи, довезао се некако до куће. Ногом је одвалио врата од капије и шкргућући зубима пошао према кухињи. На вратимa, са радосним осмијехом што га види, појавила се Стоја. Брисала је мокре руке неком крпом. Радован је пошао према њој.
Између њих је стајало старо цјепало – са сјекиром...
Шта Ви мислите о овоме?