Драган Р. Ковач: Епитаф

– Можете почети, магнетофон је укључен!

Ја сам тада биjо у војсци у Чачку, лака противавионска... Добиjо сам одсуство двадесет дана... Иначе сам завршиjо индустријску школу и намјераво сам се запослити у Фабрици у Граду. Возаријо бих на посо, а поред тога бих се бавијо земљом и стоком. Мислијо сам временом уз неки по- љопривредни кредит озидати нову шталу, и купити за почетак фрезу... касније ако би Бог дао – и трактор... Свакако, што је најглавније... Оженијо бих се... Косаром... из сусједног засеока. Душу ми је заробила још од осмољетке, кад смо један дио пута ишли скупа у школу... Изродили би ђецу...

Онда се заратило, мобилисан сам и бачен на бестрзајне топове. Бијо сам на Иваници првог јутра, кад нас погибе шесторо... први, мој комшија  Драгомир-Мико, пала граната поред њих, добро је ико осто жив... Онда сам за топовима ишо свукуда по Херцеговини, како је падала наредба... Комшија Јуроје није. Разболијо се баш пред мобилизацију... Био је у амбуланти и они му дали поштеду... Лежо је јадан код куће, нешто му у глави није било добро... препо се вјероватно... није се чудити... Рат је то... гине се... Ускоро је потпуно ослобођен војске, поштедијо га доктор K. и војни љекар Славиша, за кога су касније рекли и да није доктор, већ конобар, ко ће га знати. Ја сам једном бијо код њега, заболило ме ухо... дао ми је неке капи од којих ми је било боље. И Јуроју је одједном било боље, почео је да са „фи- ћом” иде у Црну Гору и да довози бидоне са горивом, кога у Граду није било ни за лијека. Наплаћиво је литар по шест њемачких марака. Причало се овђе код нас у селу да је испод задњег сједишта уградијо некакву бачву, па је мого доћерат више бензина... Ту неђе почињу и моје муке и тада сам први пут, онако издалека, и ко да хоће и ко да неће, чуо вучије завијање, али док сам се ја овизо, оно је нестало. А баш се добро сјећам, тог дана сам видијо Косару са Јуројем. Довезо  сам са неком „панонијом” из Поповог поља, гдје смо били смјештени и ишо пјешке кући из Града, кад сам их спазијо у његовом жутом „фићи”, баш на Ћуприји. А она... била је лијепа, докторе... чим сам је угледо некако ми нестаде ваздуха и забоље ме жестоко неђе у дну стомака...

Смије се... Лице јој цвјета, зуби се цакле... коса дужа и тамнија него раније... Сигурно је Јуроје реко нешто смијешно... Поздравијо сам се са њима, али ми је она изгледала нешто друкчија, није била љубазна према мени, ко раније... Мора да се стиђела пред Јуројем...

Заврши се и тај рат, потписаше она тројица примирје... Гријех је рећи, докторе, али лакше живјах док је рат трајао. Сви у војној униформи, врећа брашна и покоја конзерва, мајка тада још могаше, па мало кокоши, једна свиња и кравица... Онда се некако подвојишмо, како се скинуше униформе, не обукоше сви стару робу, неки освануше у новој, какву прије нијесу ни имали ни носили... Нарочито онај Јуроје. Отворијо у Граду дисконт сточне хране... Косару запослијо... нека је... и њој треба... Једном ја свратијо, нема никог иза пулта, па подвикнух: „Има ли кога?” кад ето њих обоје из магацина... ваљда претоварали мекиње, он задихан, она поправља мантил, врућина у магацину, под плочом... И тај дан сам чуо вука како вије, али нисам се успијо ни окренут око себе, а вијање је престало. Увијек послије тога се не осјећам добро и нешто бих најрадије сломијо или баталијо...

Елем, није лако до динара доћ, нема се, а све мораш купит... оно што бих продо ваља донијет до пијаце, а нема аутобуса... и мајка залеже... водијо сам је код доктора, каже суше јој се кости, нема лијека... Мука, докторе... А и кад га има, мора се платит... Купују се љекови у апотекама, да опростиш, ко сточна храна... Ја прије рата дуго нисам смијо ућ у апотеку од неког страхопоштовања... Кажу, да се људи обогатише са трговином љековима... Е, црног богатства, на нос ће им скочит... Кажу, такође, да један има шес апотека, све их наџиџо једну до друге, па продаје ли, продаје!... И код доктора треба са кесом, код ових што оперишу, кажу, и са ковертом... руку на срце, ја никоме ништа нисам даво, нити ми је требало до ових дана кад сам лего код вас на одељење, нити сам богами имо, и да је требало!

Фабрика нешто мало ради... ускоро буразер од оног Вука што написа „Нож“, чито сам га три пута, претвори фабрику у кексару... Докупи стаж људима, свака му част на томе, доста њих оде у пензију. Истина, прима нове, младе људе, али ђе ћу ја то радит, ваки, какав сам!? Видим, мрка капа, тешко састављамо мајка и ја крај са крајем... Оно вучије вијање поста чешће и не вије само један, већ видим да их има више, то ми се не свиђа, по јаду рекох мајци за њ, она само што не свисну, палила три јутра заредом свијеће, утањила, видим, нит једе нит пије... почела да прича о покојном старом и о оном вуку што је јањце разбуцо... некад ме зовне очевим именом, па се лупи дланом преко уста, те се три пута прекрсти уз: „Боже ти мене опрости!” и оде у собу, ђе плаче... знам, иако не видим.

Покушаво сам наћ посо у Граду, ишо сам код свих директора... неки су били са нама на бестрзајцима... радо ми се и у граду јаве и потапшу ме по рамену, испричају понеку заједничку згоду из ратних дана, али кад ја почнем о мом проблему и како живим, одмах се уозбиље и нестане им времена... Народ прича свашта... кажу да се ове избјеглице са стране лако запошљавају, јер давају директорима паре... донијели њемачке марке са собом, али ја их доста знам сиромашних као што сам и сам...

Ја немам паре, а нисам вала ни кукавица ни јадо, нити су ми то покојни ћаћа и ђед били, људе увијек треба частит... али немам... стварно немам, ђавољи динар, некада вала ни пребијене паре, срамота ме проћ поред пијаце, неко ће ме сврнут за сто, „Под платане”, а ја празног џепа, кукала ми црна мајка кукавица... зашто сам ратово пет година... Некад помислим да бих требо... ма закопо сам то у девет јама... али само накратко помислим, брзо ме прође... и прије су људи имали и немали, проће и ово... само што се одуљило...

Кажу, учлани се у странку... коју... сви исто причају и раде... долазе сваке двије године код нас у Захумље и држе говоре пред школом, ђе 1942. године партизани стријељаше невиног двадесет и једнога... обећавају куле и градове, а кад избори прођу, све опет по старом...

Мајку ми највише жао, јадна се надала да ће имати снају и унуке, а неће, неће богами, докторе... Други пут ме нећете спасити, други пут ћу ја то боље урадити...  

Ето, у нашем Захумљу четрдес и два неожењена момка... Живе вако ко ја, са ћаћом и мајком, или само са једним од њих. Не жене се, а немају ни са ким... У селу више нема ђевојака, све су у Граду, више воле мест улицу, него помусти добру краву или ускопат плодну земљу... Коров, докторе... све зараста у коров.

Она четрдес и двојица због свега тога подобро вире  у ракијску боцу...  

Али, Косара... е, пуста Косара... да и то речем... Оног Јуроја ухапсили, нешто поред сточне хране гонијо у камијону... Осто без динара... Пије, и туче је... прича се да је нагони да за паре спава са људима са стране, па јој их узима... Знам докторе, нисам ни ја толика будала, она је са њим била и кад сам их видијо у „фићи” на Ћуприји и знам шта су радили у магацину, али ми њен пријашњи лик пред очима, јој, кад смо ко ђеца скупа ишли у школу, ташну са књигама сам јој носијо и у одласку и у повратку... Ех, слатка терета за мене, тада... Помиријо сам се... курва - курва... још ће је доста љутог јада убити са Јуројем... али нека... Ишћераће је из куће на студен брзијек дана... Сјетиће се она мене... Кајаће се, али ће бити касно... Једино, ја то њено кајање нећу дочекат... али ће божија правда бити задовољена... Да смо некако кренули заједно кроз живот, да се не зарати, сигуран сам да бисмо остали скупа и имали ђецу... и да ми се оно вучије вијање не би јављало и тјерало ме... да се... али добро, сви ће једном умријет, неко прије, а неко послије... Овај пут сте успјели, хвала Вам, али други пут нећете... нема за мене овдје сунца, докторе, и кад сија мени је хладно, храна ми не годи, нема укуса, ко да једем залогаје од чемера... ваздух је друкчији него раније, гушим се и кад удахнем пуним плућима... Само лаж и похота... жељан сам искрених људских очију, али нема их више, гледају преда се, или лукаво играју лијево-десно, ко на зејтину... Али, Косара... докторе... пуста Косара... Душу ми је заробила још од осмољетке, кад смо један дио пута ишли скупа у...

Мени се чини, докторе, да је ово престало да снима. Точкићи се више не окрећу...

***

А се лежи Дидодраг Гојак, на својини, на племенитој у Захумљу.

Зашто ме мати роди?

Јер, овди има висље лажног сунчевог злата но снова, висље вјетра но добрих ријечи, висље празнине но љубави, висље лажи но истине, висље узимања но давања.

Јер, дани овди нису испуњени врименом ветч мором, нотчи нису здјеле пуне слатких сања ветч бурад пуна гортчине.

Зашто ме мати ти роди?

Да буднем жедан, да буднем гладан, уморан, тујжан…. и да ме ти водом напојиш, сиром и хљебом нахраниш, чистом постељом одмориш, осмијехом развеселиш.

О мати, све би то било исто, а потпуно другатчије, да то хотче да уради Косара. Ал’ она то нетче. Хотче, ал’ другому. А ја хотчу само њу.

И због тога згибох. Ал’, мати, није то било залуд. Јер, кад она будне и стара и ружна и зла, и кад се за њом, мати, нитко не будне окретао, а онај њен Јуроје је из кутче истјера, и кад не будне имала ни гдје ни куд, тад че се мене млада сјетити, мене и моје љубави.

Ал’ ја тад, мати, из неба нејчу доч. Озго тчу све то само глидати.

Због тог змрех, мајкo, млад. Ал’ због тога будутчег трена, вридло ме и родит.

Ти путниче, који моју патњу сада знаш, не привали ми биљега, а привалиш ли га Бог ти још тержи на твоје тијело ставио.

1167. године, кад бјеху пуне влкова шуме.

Запис са стећка из 1167. године (Радимља, Столац).