Морао је имати бар 40 година и био је видно хендикепиран. Здепастог рахитичног трупа, насађеног на двије претанке криве ноге, клатио се и заносио при ходу. На огромној глави, покривеној ријетком масном косом, истицале су се похабане наочари за вид, са нечистим стаклима огромне диоптрије, која су увећавала разроке и буљаве очи. Уста су му била искривљена у једну страну, са огромним, увијек раздвојеним, уснама, иза којих су штрчали потамнили ријетки зуби.
Говорио је тешко, уњкавим, промуклим гласом „гутајући“ поједине слогове и прскајући пљувачком саговорника. Поред свега, дјеловао је топло и некако племенито.
Прву славу је доживио још као дјечак, када је у Фочи случајно откривен од стране кондуктера у пртљажнику чачанског аутобуса, гдје се кријући завукао прије поласка из нашег града. Касније су услиједили други бисери из његове богате биографије, попут појављивања у фудбалској екипи свог кварта, на чувеној локалној олимпијади, када му је на опште одушевљење публике омогућено и да забије гол! Задњи пут се прославио као статиста у филму сниманом у Дубровнику, од стране познатог шпанског режисера, који га је случајно видио на паркингу испред Шопинг-центра „88“.
Када смо већ код тог трговачког објекта, смјештеног на периферији, са огромним паркингом на коме је увијек било доста празних мјеста, морам рећи да је ту наш јунак често пресретао аутомобиле и попут каквог вјештог саобраћајца, театралним покретима им показивао гдје да се паркирају, мада је то и без његове помоћи било очито.
Отварао је и затварао врата збуњеним дамама и сачекивао купце послије трговања, важно им саопштавајући да је будно пазио на ауто и... сачувао га! Понеко би га и частио жутом или бијелом кованицом, на што се он дубоко клањао стављајући десну руку на предио срца.
Никада сам није затражио новац. Уколико не би добио надокнаду за своју „услугу“, то је доживљавао мирно и са дјетињим осмијехом на необријаном лицу срдачно махао купцима који су одлазили.
И мене је више пута сачекао и испраћао са паркинга. Бићу поштен и рећи да су ми те његове услуге сметале и због тога што нисам желио да дајем новац ни за што. Ја, који имам више него што ми је потребно, а у питању је ситниш који њему значи! Истина, тада би у дубини свог бића осјећао неку запретану нелагоду, скоро кривњу, али само закратко.
Неки дан, десило се исто. Док сам стављао кесе са купљеном робом у пртљажник, успут сам му рекао, масно слагавши, да немам ситнине. Он је само развукао своја уста у доброћудан осмијех и помирљњиво, скоро тјешећи ме, рекао: – Ма добро, није све ни у парама!
Ја сам се ушепртљао и извадио металну кованицу. Тутнуо сам му је у руку, понижен и постиђен, као никада до тада, а тај осјећај ме преплављује и сада, док завршавам ову кратку причу којом желим да се казним.
Шта Ви мислите о овоме?