Olgica cice.jpg

Недавно је из штампе изашао нови роман наше суграђанке Олгице Цице у издању „Нове поетике“ из Београда, под насловом „Стаза изнад блата“. То је дванаесто дјело ове списатељице.

Роман је необичан, епистуларне композиције исповједног и психолошког карактера. На конкурсу Друштва српских списатељица 2023. године је као рукопис освојио прву награду у облику „Повеље кнегиње Милице“.

О мотивацији за писање овог романа, Цице каже да су јој покретачи били туга, губитак супруга и општи пад људскости у вријеме короне.

"Људи су у страху од епидемије нашли неке љуштуре, завукли се у њих и погубили једни друге и себе. Тада смо научили како је страшно бити отуђен и сам у свом мраку. Нажалост, константа свих тешких времена је владавина страха за себе и своје најближе. Ријеч се скамени, разговор утихне, улице и станови опусте. Све је анемично, свело. Губитак драгих бића нас паралише и видимо дно. Све то ми се догодило, али умјесто да потонем у блато, ја сам зграбила гранчицу спаса", рекла је она.

На питање за какву се „гранчицу спаса“ ухватила, Цице је одговорила да је ријеч о човјеку, снажном човјеку од кога јз учила.

"Разговор и продирање у своју и интиму другог бића умањује наше страхове и слабости. Упознајем изузетну, снажну жену, која од рођења бије своје битке за опстанак и, за дивно чудо, увијек испливава и ослобађа се тега који вуче на дно. Разговори двије жене су, у ствари, духовни раст и вертикала, која значи бити човјек", додала је Цице.

Према њеним ријечима, у свијету гдје се дијелимо на хиљаду врста људи због површних предрасуда које никако да ишчупамо из себе, хендикепирани су маргинализовани и третирају се као полуљуди.

"Ова књига се противи таквим плићацима и грешкама. Моја јунакиња поред које растем је жена без вида, али је права громада својом снагом, умношћу, образовањем и племенитошћу. Од ње се може само научити како не пристајати на понижавајући статус нецјеловите особе, не пристајати на патуљасту вриједност, на грешку природе. Напротив, она је толико доминантна у свом окружењу, да изазива завист и дивљење", навела је Цице.

Своју књигу у којој показује како се може ићи „стазом изнад блата“, стазом којом се рјеђе иде, Цице завршава цитатом на крају књиге.

„Нисам ишла у лов на вјештице. Ишла сам у лов на сунце и јужни вјетар. Има га, нашла сам. Не много, али има. Никад сви нисмо имали исту носивост. Има дивовског раста, и раста бубе, има и оног између. Храбар је онај који има снаге да се обрачуна прво сам са собом знајући да је човјек, а то обавезује. Како ћу, ако не завирим у себе и не почупам сав коров, бацим увело цвијеће и сухо лишће, пропале снове и нерјешиве задатке? Испод тог смећа лежи грумен злата, можда груменчић, свеједно, али је злато. Оно је син сунца и има задатак да сија из тебе. Нашла сам те искрице у тами, искре, искретине. Озвјездано небо је и ако нађеш три звјездице, мрак није побједник. Питају шта оно бијеху ДОБРОТА, ЉУБАВ, ЕМОЦИЈА? Рамена се слијежу, очи скрећу у страну, као да је срамота. Превазиђено пластиком и роботима. Клонираним предметима и бићима. Сурогатима сјаја. Шта ме брига што сам демоде. Свиђа ми се да будем демоде. Да носим пред собом као транспарент ово срце своје, које нисам добила само да животарим. Осјећам у себи мирис љековитог биља, оно треба увијек некоме“.

Након свега реченог и наслућеног, можемо само пожељети да прочитамо ову књигу Олгице Цице.