Poslije velikih napora kojima su bili izloženi u albanskim gudurama tokom pješačenja močvarnim primorjem od Skadra do Valone, zbog toga što se nisu pojavili obećani saveznički brodovi, srpski vojnici su masovno umirali od tifusa, gladi i iscrpljenosti.
Kako nije bilo dovoljno mjesta na Krfu i ostrvcu Vido, na koje su prebačeni tifusari, a i zbog opasnosti širenja epidemije, odlučeno je da ih sahranjuju u moru.
Prema zvaničnim ali nepotpunim podacima, do 23. marta 1916. u Krfskom kanalu sahranjeno je 4.847 srpskih vojnika i oficira.
Ovo potresno mjesto inspirisalo je Milutina Bojića da napiše svoju čuvenu pjesmu Plava grobnica.
PLAVA GROBNICA
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, ko naš um beskrajna,
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost rate vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pantomina
To velika duša pokojnika luta.
Stojte galije carske! Na groblju braće moje
Zavite rnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, ko pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doćiće nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara i gomilu raka.
Ali, ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za sva vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje,
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
Pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci pto klikću pod okriljem slave.
Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira da opelo služim
Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom,
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
Šta Vi mislite o ovome?