Bombardovanje SR Jugoslavije je poslije 78 dana stalo, ali bombe još odjekuju i njihove posljedice ljudi preživljavaju 21 godinu, gotovo u glas kažu bivši stanovnici Kosova Polja i Prištine Aleksandar Samardžić i Aziz Karadolami, prisjećajući se prvih sirena za uzbunu, svijetlećih kugli koje su nebo parale, i prvih detonacija i sirena kola hitne pomoći.
Pod nazivom "Milosrdni anđeo" prije 21 godinu, 24. marta u 19.45 časova NATO alijansa je mimo Savjeta bezbjednosti UN počela akciju bombardovanja, zasipanja teritorije SRJ krstarećim raketama.
Devetnaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim bombarderima koji su polijeteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD.
Rakete "tomahavk" prvo su ispaljene na kasarne i jedinice protivvazdušne odbrane, a među prvim metama je bio aerodrom Slatina kod Prištine i strateški najvažnije kote na Kosovu i Metohiji - Goleš iznad Slatije i Grmija nadomak Prištine.
"Radio sam na benzinskoj pumpi u centru Prištine. Oko 13.00 časova iz direkcije su pozvali radio vezom i naredili da odmah zatvorimo pumpu i povučemo se u sklonište, da bi nekoliko minuta kasnije ponovo usledio poziv i dojava da je lažna uzbuna i da moramo ponovo otvoriti pumpu", prisjeća se Samardžić.
U večernjim satima, veli on, neki minut poslije 20.00 časova "nešto je zagrmelo i zaparalo nebo".
"Izletim ispred pumpe i vidim na nebu crvenu kuglu. Imao sam osećaj kao da će da padne baš na pumpu. Odjednom, jaka detonacija se čula iz pravca Slatine. Pomislih počelo je bombardovanje i onako unezveren, zajedno s kolegom, zatvaram pumpu i kolima jurim prema Kosovu Polju gde mi je u kući ostala sama supruga Jasminka", priča Samardžić.
Uz put, prisjeća se on, odjekuje još jedna detonacija, ljudi voze sto na sat, izbezumljeni. Sirene i mrkli mrak. Struja nestala.
Kad je stigao kući, supruga je dobila trudove. Vozi je do bolnice u Prištini i ostavlja, a on se vraća kući, oblači vojničku uniformu i "pravac na liniju odbrane".
"Tri dana nisam znao šta mi je sa suprugom. U duši se radujem da smo dobili prvo dete, ali istovremeno strahujem. Onda sam dobio dozvolu da okrenem telefonom Ginekologiju u Prištinu. Obavestili su me da sam dobio `malu bombicu`, našalila se medicinska sestra s druge strane žice. A, onda, ne samo strah za sopstveni život i `bežanje` s mesta na mesto, već i strah za njih dve su takve uspomene koje mi sada 21 godinu kasnije teraju suze na oči", priča Samardžić.
Čemu sve to, pita se on danas, kad evo toliko godina kasnije na Kosovu i Metohiji nema mira, a Srbima rat i dalje traje, a ćerka Dobrila - bombica spava toliko čvrsto da je ni bombe ne mogu probuditi.
Rođeni Prištevac Aziz Karadolami, u međuvremenu protjeran zajedno sa oko 45.000 Srba i Goranaca iz Prištine, sjećajući se "Milosrdnog anđela" priča da tu noć 24. marta 1999. godine preživljava i dalje i pamtiće je dok je živ.
"Zaurlalo je nebom. Sa Sunčanog brega, dela urbane Prištine, Goleš i Slatina se vide kao na dlanu. Vidimo sa terase odsjaj, a potom i jaku detonaciju. Ma, ni minut kasnije sve se zatreslo. Pucaju stakla na prozorima. Padamo po stanu od detonacije `tomahavka` koji je pao na Grmiju, udaljenu možda kilometar od stana. Bežimo u podrum u kome ostajemo nekih sat i po vremena, bez struje, uz upaljenu ručnu lampu jer je neko od prisutnih kazao da ne smemo osvetljavati prostoriju", prisjeća se Karadolami.
On kaže da je narednih 75 dana i noći provodio spavajući na nogama.
Karadolami priča da su NATO agresori tokom bombardovanja prolili krv i uzeli živote hiljadama ljudi i da su danom prestanka akcije otvorili put novog krvoprolića na Kosovu i Metohiji.
"Sećam se samo nekoliko sati pošto je KFOR ušao u Prištinu, ljudi zovu telefonom, kukaju, ubiše ovog, ubiše onog. Više ne gledamo u nebo i ne osluškujemo da čujemo urlanje nebom, već držimo uši prislonjene na vratima stana očekujući da će NATO naslednici, lica naoružana do zuba u uniformama UČK, provaliti u stan, izvršiti pokolj ili nas isterati na ulicu", prisjeća se on.
Karadolami ističe da danas, 21 godinu kasnije, često sam sebe zatekne kako unezvijereno gleda u nebo ili ide da provjeri da li su vrata na kući u "sred podne" zaključana.
Tokom bombardovanja izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 "kasetnih bombi" od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.
U proteklih dvadeset godina nizom manifestacija, uz zvuke sirena sa početkom u 12.44 časova u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji je obilježavana godišnjica agresije čije posljedice i danas kosmetski Srbi i nealbanci plaćaju.
Šta Vi mislite o ovome?