Učenici Gimnazije "Jovan Dučić" Helena Brajić i Romana Roganović nagrađanene su na međunarodnom konkursu Hemijsko-prehrambeno tehnološke škole iz Beograda na temu "Da sam ja element".
Helena, koja je učenik prvog razreda, osvojila je prvu nagradu za esej "O uranijumu", dok je njena vršnjakinja Romana dobila nagradu za kreativnost.
One kažu da im je, svojim iskustvom i savjetima, značajno pomogla profesor srpskog jezika i književnosti Veselinka Kulaš.
Helena kaže da nije očekivala nagradu, tako da je jako srećna i zadovoljna. Prvi put se oprobala u pisanju eseja vezanog za hemiju, pa je imala dodatni motiv da što više istražuje o uranijumu.
"Pogledala sam nekoliko dokumentaraca o ljudima koji su pukom srećom preživjeli Hirošimu i Nagasaki, kao i mini prezentaciju o Mariji Kiri, njenom životu, posvećenosti radu i odlučila sam da pišem o uranijumu. Sa jedne strane sam oduševljena, a sa druge užasnuta šta su sve ljudi u stanju uraditi, pa sam se osvrnula na pozitivne i negativne strane uranijuma", istakla je Helena.
Za njenu školski srugaricu Romanu, bio je, kako priznaje, izazov da radi u formi filma.
"Savjetujući se sa profesorom Kulaš odlučila sam da napravim film. Prvo sam napisala tekst, a zatim tražila slike i muziku koje bi odgovarale tekstu. Na kraju sam dodala i određene efekte. Nisam očekivala nagradu i obradovala sam se kad sam čula, jer su nagrade podstrek za moj dalji rad", rekla je Roganović.
Konkurs je raspisan u okviru projekta "Periodni sistem elemenata: D.I. Mendeljejev", koji se sprovodi u ovoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi.
Nagrade će im biti dodijeljene na Dan beogradske škole - 20. oktobra.
Da sam ja hemijski element
Prije velikog praska bješe ogromna usijana zvijezda; onako silna, svojom nesagledivom energijom gospodarila je vasionom. U njenom sistemu energentskih procesa sve je funkcionisalo skoro besprijekorno. Ruka Tvorca svega u središtu tog bijelog džina postavi detonator koji će ga raznijeti u paramparčad. Dotadašnji sklad naruši veliki prasak, koji je izazvao vrtloge i oluje pobjesnjelih energenata bijelog džina. Podivljale fisije i fuzije te magnetne oluje proždirale su same sebe i sve je ličilo na jedan veliki nered, ali bezvremenom Sazdatelju se nije žurilo.
Milionima godina kršili su se i lomili ogromni usijani blokovi, dok Moćna Ruka napokon ne uspostavi red. Od središta bijelog džina, koje je ostalo da svijetli, nastade Cunce, a podivljali blokovi, čije su ce površine hladile, postadoše planete. Sve uznemirene sile se smiriše i nastade sklad, harmonija univerzuma. Kada se Zemljina čorbasta površina počela hladiti nastade Zemljina kora, u čijoj utrobi spavasmo mi, hemijski elementi. Na ohlađenoj Zemljinoj kori nastadoše vode, biljke, životinje, a potom i čovjek. Njegov civilizacijski i tehnički razvoj napredovao je sporo i trajao stotinama hiljada godina. Nismo očekivali da će taj jadni čovjek ikada dočeprkati do nas i primorati nas da mu služimo.
Vremenom svi su uvidjeli da će, kad-tad, završiti u rukama ljudskim, ali ja, uranijum, jedan od najtežih elemenata, mislio sam da nikom neću koristiti. Bio sam razbacan širom Zemljine kore, u manjem i većem grumenju, ali svi ostali elementi su, ni sam ne znam zašto, bježali od mene i rugali mi se. Ponekad bi moje jezgro bilo bombardovano slobodnim neutronima, prilikom procesa nekih vulkana, pa su me se neki čak i bojali. Hiljade su godina prolazile, a čovjek je, kao spori ali nemilosrdan crv, rovario po Zemljinoj kori i sve više elemenata vadio kako bi mu služili. Sve više teških, lakih i obojenih metala, te minerala i gasova završavalo je u službi čovjeka.
Kroz otvore vulkana i toplovodnih gejzira odlučih i ja da se malo, kao nepozvan gost, prošetam po površini planete Zemlje i da vidim gdje to moji mnogobrojni drugari završavaju. U posljednje dane ove civilizacije, iščeprkaše me Marija i Pjer Kiri i staviše u svoje fioke, pored fotografskih ploča. Pošto sam bio neprimjetan, prošetah malo kroz zidove ljudskih brloga i tamo naiđoh na mnoge moje znance iz Zemljine kore. Zavirio sam i y jednu dvoranu, gdje se održavao nekakav bal. Sa mnoštva ljydskih vratova, ruky, prstiju i odijela šljaštili su moji drugari, kao skupi ukrasni metali. I naravno, vidješe me i prepoznaše. Njihov sjaj se najedanput pretvori u keženje i ruganje meni, svi su postavljali isto pitanje:
„Šta ti radiš ovdje, beskorisna šljako?“
I šta sam drugo mogao, odlučih da se malo sa tim zamorčićima poigram. Zasjenih malo one fotografske ploče koje su čekale da se razviju i utonuh u dubok san, računajući - udica je bačena, samo da plijen zagrize. Kada su ploče razvili, dobiše nepravilno osjenčen negativ, koji nije ličio ni na šta, ali mamac je progutan.
Dmitrij Ivanovič Mendeljejev složi nas sve u predivnu tablicu svog periodnog sistema, i mogu ti reći da sam se i sam divio poziciji koju sam zauzeo. Svi se grohotom nasmijaše uz šalu na moj račun:
„O, ti teška, beskorisna šljako, pa moglo bi nešto i biti od tebe?!”
Potekoše mi i radioaktivne suze od mnoštva uvreda. Čak u nastupu bijesa htjedoh da ih malo tim suzama oprljim, ali rekoh sebi:
„Ma strpi se, uranijume. Približava se i tvoj čas.”
Kišno, sivo nebo nad Cirihom. Albert i Mileva su radili do kasno u noć, pa bi spavali čak i do podneva. U velikoj spavaćoj sobi, koja je sva odisala stilom baroka, Mileva otvori oči. Pri slaboj svjetlosti, koja se škrto uvlačila u sobu kroz poluzatvorene žaluzine, gledala je svoga muža, zavaljenog u mekanoj postelji, kako savladan umorom troši svoj duboki san. Što je umor bio veći, Albert bi bolje spavao, ali Mileva ne, što bi bila umornija, brže bi se budila. Nečujno poteže konopčiće teških zavjesa i pomno osmotri nebo. Bilo je turobno i sivo, kao da će je progutati, a krupne kapi kiše bez imalo vjetra, kao niz neke nevidljive ljestve, spuštale su se nalik suzama na blatnjavi pločnik. U prizemlju je začula sitan zvuk zvonceta, cin cin. Znala je, to zvonce povlačio bi poštar kada bi kod usnulog vratara žurno ubacio zamotuljak pošte i na svojoj klimavoj jednoprežnoj kočiji, kojy je vuklo pokislo kljuse, otkloparao dalje. Alberta mnoga pisma nisu puno interesovala, čitao bi novine tehničkih žurnala, a Milevi bi prepustio ostalo. Teorija cijepanja atoma munjevito se širila Evropom, koja je gacala po kaljuzi iscrpljujućih ratova i političkih previranja. Mnogi pacifisti i pobornici energije iz čiste prirode molili su i preklinjali da se ta pošast ne sprovede u praktično djelo. Mileva dohvati jedno prekookeansko pismo i odmah pozna po čitko ispisanoj adresi da je Teslino. Svako Teslino pismo bilo je naslovljeno na Alberta, iako je znao da ih čita Mileva, pa je pisao krasnom ćirilicom, koja bi razgaljivala oči.
Dragi Alberte,
Još dugo vremena će proći dok se teorija cijepanja atoma sprovede u praksi, ali ljubazno i ponizno te molim da odustaneš od te teorije. Našu dragu majku prirodu dobrano smo razljutili svojom megalomanskom pohlepom, mislim da nam to nasilje nad njom neće oprostiti.
Srdačno,
N. T.
Mileva je pročitala Albertu pismo, a on bi, vidno uzrujan, svojim rijetko podignutim glasom rekao:
„Molim te, uz sve uvažavanje njegovog naizmjeničnog sistema, koji je i plafon njegovog pragmatičnog dostignuća, ne pominji mi više tog zanesenjaka i sanjalicu!”
Zaista, Mileva mu više nije pominjala Teslu.
Ruka čuvenog naučnika Enrika Fermija bjesomučno se okomila na sve elemente periodnog sistema. Njegovo bombardovanje slobodnim neutronima jezgra atoma unosilo je strah i trepet među preplašenim elementima. Enriko je ošurio atomsko jezgro aluminijuma alfa česticama i on je tada postao radioaktivan. Još mnogi metali pirjali su se na tihoj vatrici, dok sam se ja bezbrižno šetkao po Dmitrijevom grafikonu i začikavao sve redom, jer sam bio, iako su me zvali ništarijom, najteži od svih. Na početku me Fermi nije ni pogledao, ali kada se njegovo plavo oko jednom zapiljilo u mene, premro sam od straha. Pogledao je malo iskosa, a onda me načisto ugurao u svoju pokusnu kućicu. Ošinuo je po mom jezgru alfa česticama. Osjetio sam nesnosan bol, pa svrbež, a zatim veliku buku. Da sam imao glasa, vrisnuo bix. Fermi me je gledao razrogačenim plavim očima boje dubokog Jadrana i razjapljnjnih usta sa dva niza, kao alpski snijeg, bijelih zuba. Sa zida prostorije na kome se nalazio periodični sistem, svi su me sa užasom posmatrali. Raspukao sam se i pretvorio u plutonijum. Razočaralo me bolno saznanje da to više nisam ja, nego neko drugi. Ipak sam osjetio tračak radosti, nisam više beskorisna šljaka nego energija budućnosti koja se dobija fisijom, a zove se atomska. Odahnuo sam, postao sam pokretač mnogih elektrana, koje su zagrijavale obdaništa i bolnice, kompresorima sam pumpao kiseonik u posustali respiratorni sistem, kao i u inkubatore prijevremeno rođenih beba. Brodovi i podmornice su me nosili na svojim dugim putovanjima po vodenim prostranstvima svijeta.
Jednoga dana su me ugurali u neku nepoznatu geometrijsku stvar i podigli me avionom. Pored mene je drijemao upaljač sa klasičnim eksplozivom. Nisam imao pojma kuda će sa mnom. Odjednom sam izbačen iz aviona, i sa upaljačem prema tlu hitao slobodnim padom. Opet bol, svrabež i buka, ovoga puta na slobodnom prostoru. Pao sam u neko veliko naselje. U rukama zlih ljudi ubio sam svojom nekontrolisanom fisijom i lančanom reakcijom 320 hiljada tek probuđenih ili usnulih nevinih ljudi, žena, djece, trudnica, staraca... Pri mom izbacivanju iz aviona u radio-stanici pilota čuo sam radostan i nasmijan glas. A ja sam se mimo svoje volje zabadao kao u šlag po tim tijelima bespomoćnih ljudi, koje sam mnogo žalio, ali neki drugi ljudi učinili su da podivljam i to se više nije moglo spriječiti.
U periodnom sistemu je toga dana proglašen veliki dan tuge i žalosti. Posljedice ove nečovječnosti plaćaće generacije potomaka čovječanstva. Ponovo su me vratili u nuklearne reaktore, da služim u mirnodobske svrhe, ali iako sam samo element, Hirošimu i Nagasaki nikada neću zaboraviti. I sada tu i tamo istrčim iz nekog nuklearnog reaktora i ošinem malo po posrnulom ljydskom rodu, tek toliko da ne zaborave, da se ne bi ponovilo.
Bio bih jako tužan i razočaran da sam ja vinovnik kraja ove megalomanske civilizacije. Ako to mora biti, neka taj vinovnik ne budem ja, uranijum, beskorisna šljaka, ali nikad ubica ljudi.
Šta Vi mislite o ovome?