Učenik četvrtog razreda Gimnazije "Jovan Dučić" Sara Deretić osvojila je prvu nagradu na konkursu Ministarstva prosvjete i kulture Republike Srpske u kategoriji kratki film-eseje na temu "Zašto je kultura meni važna".
Po prvi put trebinjska gimnazija može da se pohvali nagradom iz ove oblasti.
Ona kaže da je prvi put radila na fimu, ali da je, i pored toga šzo su uslovi ili poprilično teški, uspjeli da u veoma kratkom roku snimi i montira film.
"Film traje tri minuta i on prati sastav koji sam napisala. Govori o kulturi i koliko je ona bitna. Ono što sam napisala u svom eseju ispratila sam u filmu", kaže Deretićeva, koja se u filmu potpisuje pisac eseja, scenarista i režiser.
U snimanju filma pomoglo joj je nekoliko prijatelja i profesor srpskog jezika i književnosti Veselinkom Kulaš.
U filmu je željela da pokaže koliko je kultura bitna za sve ljude i koliko je ona danas u drugom planu i da joj se ne posvećuje dovoljno pažnje.
Profesora Veselinke Kulaš kaže da je ovaj film zadovoljio zahtjeve žanra i teme.
"Poznato je da ova vrsta žanra podrazumjeva subjektivnost i fragmentarnost, kao i harmoniju između verbalnog i vizuelnog aspekta. Sara je sve to u potpunosti odradila i rezultiralo je ovakvim uspjehom", istakla je Kulaš.
ZAŠTO JE (MENI) VAŽNA KULTURA
Pošto je već došlo dotle da mi se ona lično obrati, osećam da je to učinila kako bih ja njeno čudno raspoloženje, mešavinu ljutnje, zabrinutosi i nade u tragovima, podelila sa vama. Zato ću biti slobodna da, od reči do reči, prenesem ono što mi je sama o sebi kazala.
„Kada kažeš kultura, prvo što ti pada na pamet je da sam ja lepo ponašanje. Ali nisam ja samo „Dobar dan!“, „Zdravo!“, „Hvala“ ili „Izvinite“, ja sam puno više od toga. Ja sam nešto što sprečava ljude da potonu dublje nego što već jesu, glavna karakteristika po kojoj se ljudi razlikuju od životinja.
Pomažem vam da pijete sa sopstvenog vrela, ali ja sam i nit koja vas spaja sa drugim ljudima, njihovim verovanjima, običajima, jezicima... Upoznaj mene, pa ćeš onda možda bolje razumeti i sebe i svet koji te okružuje. Knjiga u džepu, pesma u vazduhu, drevni grad na obali neke daleke zemlje, sve sam to ja, i samo čekam da me bolje razumeš. Jednom rečju, ja sam bogatstvo, bogati ste onoliko koliko znate o svetu koji vas okružuje, pa puta pet. Od Hamleta do Gandalfa, sve sam to ja – kultura, ali vi morate biti u stanju da odvojite kukolj od žita, ono što je zaista vredno od onoga što je moja bezvredna imitacija, kakvih ima sve više. Pravu muziku od ove danas, na moju žalost, popularne.
Plutam u beskrajnom okeanu, okružena krvoločnim ajkulama sadašnjice, koje prete da me pojedu. Ali ja imam vere u tebe, u vas, ljude, i znam da ćete da me sačuvate, uprkos svim lošim stvarima koje se događaju.
Ponekad je teško pronaći me u gomili, ali sigurna sam da ćete me ipak primetiti. Jer ja sam uvek tu, nadohvat ruke, spremna da vas uhvatim kada padate. Svuda oko vas sam ja, u vašim neobičnim spravicama sa pokretnim slikama, crno-belim dirkama, žicama, neotvorenoj tubi uljane boje, glini, kamenu; sve čeka vaš glas, prste, duh i srce da ih oživite i oplemenite. Svuda sam ja, eno me tamo, na istoku preko reke, na severu preko planine. Uvek se možete pouzdati u mene i naći u meni utehu, jer ja sam i neiscrpan izvor smisla, duhovnog, intelektualnog i estetskog zadovoljstva, pa i osmeha... Nije li to jedan vid sreće?
Tu sam da vam izbrišem zastor ispred očiju, pomerim horizont, da vas oduševim, začudim, nasmejem, možda malo naljutim... Ali, lepo vas molim, nemojte vi uporno da me ljutite vašim ratovima, starim i novim, groznom galamom, uranjanjem svoje prosečnosti u masovne zabave, plitkim uživanjem u rijaliti programima, ogovaranjem, bacanjem plastičnih kesa po ulici, užasnim ignorisanjem svega plemenitog i produhovljenog... I svim ostalim što me ranjava. Hranite me vašim znanjem i stvaranjem. Zar ne vidite koliko sam gladna lepote?
Bilo je to sve što je te noći izgovorila moja neobična gošća, a ja sam istog sekunda i sama osetila njenu glad.
Nestrpljivo sam sačekala da se tamna šuštava zavesa iznad krovova preobrazi u svetloplavi baldahin i požurila u „Maticu“, biblioteku Gimnazije „Jovan Dučić“. Bio je to naš prvi jutarnji obrok i pravi „početak jednog velikog prijateljstva“.
Šta Vi mislite o ovome?