Priča o mladom srpskom oficiru Vojinu Tankosiću koji je išamarao Vinstona Čerčila usred Knez Mihajlove ulice prepričava se još od Drugog svjetskog rata, u nju mnogi vjeruju i tretiraju je kao istorijsku činjenicu. Istina je, međutim, potpuno drugačija.
Ovako ide ta čuvena priča o Tankosiću koja se decenijama prenosi, a danas nema ni internet portala koji nije objavio ovu zanimljivost:
"Od 1899. do 1902. godine Engleska je na jugu Afrike vodila rat sa Burima, potomcima holandskih doseljenika (Drugi Burski rat).
Simpatije Srbije bile su na strani Bura, koji su bili na svojoj zemlji i slabiji. Za njih se navijalo u kafanama i u novinskim komentarima, a na Englesku je bacano drvlje i kamenje. Jedan engleski novinar, ratni dopisnik iz Burskog rata, izazvan pisanjem beogradskih novina, objavio je uvredljiv tekst o Srbima.
Vojin Tankosić, tada mladi oficir, zarekao se da će engleskog novinara zbog tog teksta kad-tad išamarati. London je u ono vrijeme bio daleko od Beograda, i sve bi ostalo na praznoj prijetnji, da taj Englez nije poslom krenuo u Istanbul vozom "Orijent ekspres". Voz je u Beograd stigao ujutru, i tu se zadržao nekoliko sati da bi putnici mogli da razgledaju prestonicu male balkanske zemlje.
Tankosiću, kad su mu za to javili, nije trebalo mnogo da Englezu uđe u trag. Našao ga je u kafani 'Grčka kraljica', na kraju Knez Mihailove ulice, upao kao furija i zabezeknutog stranca išamarao kao što se i zarekao.
'Pa drugi put pazi kako pišeš!', rekao mu je, na spskom.
Izbio je skandal, žandarmi su uplašenog engleskog novinara otpratili do željezničke stanice, a čaršija je počela da ispreda legende. Vojin Tankosić snabdio je pištoljima, bombama i otrovom Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića i Trifka Grabeža.
Poginuo je 1915. godine.
Englez je ostavio novinarstvo i ušao u politiku. Njegovo ime bilo je Vinston Čerčil."
Jedino što je u ovoj priči tačno jeste "da je narod počeo da ispreda legende". Jer, cijela priča je upravo to - čist mit, izmišljotina, a nastala je poslije Drugog svjetskog rata.
Zasluga što se ta zanimljiva "istorijska činjenica" prepričva i dan-danas je na našem poznatom arhitekti i piscu brojnih knjiga uglavnom iz domena arhitekture - Aleksandru Deroku. Upravo ova priča našla se u njegovoj knjizi "Mangupluci oko Kalemegdana”. A gdje su mangupluci tu su i simpatične laži.
Ko je Deroko
Zajedno sa Bogdanom Nestorovićem, Deroko je daleke 1926. godine projektovao izgled današnje najveće svetinje na Balkanu - Hrama Svetog Save, pošto je pobijedio na konkursu, a nacionalno orjentisani građani su mu gotovo jednako zahvalni što im je u amanet ostavio i "anegdotu" iz svog detinjstva i mladosti s početka 20. vijeka.
Riječ je o tom, navodno nezaboravnom susretu srpskog oficira i tadašnjeg engleskog novinara koji je Deroko objavio pred sam kraj svog života - 1987. godine, u knjizi "Mangupluci oko Kalemegdana".
Nije poznato kako je nekadašnji profesor Beogradskog univerziteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti došao do te priče koja je i dan-danas popularna na društvenim mrežama, a tragom tog teksta i mnogi mediji su pisali o "istorijskoj osveti Srba Britancima".
Istoričari pretpostavljaju da se u narodu ta zanimljivost prepričavala, pa je upravo tako stigla i do čuvenog Deroka.
Urbana legenda
Da je priča o Tankosiću i Čerčilu, bukvalno, nestvarno zanimljiva, slaže se istoričar Dejan Ristić.
- To je urbana legenda kojoj smo mi, nažalost, još skloni. Čerčil nikada nije bio u Srbiji, niti Jugoslaviji. Ali srpskom narodu je bio potreban takav mit da bi nakon 27. marta 1941. godine objasnio kako je moguće da su Britanci bili involvirani u organizaciju vojnog puča - objašnjava Ristić.
Kako ističe, ta urbana legenda je trebalo da bude dokaz da je Čerčil imao i lični razlog da podrži puč.
Istoričar dodaje da je problematično to što je srpski narod i dalje sklon mitovima koji su karakteristični još za antičko doba.
Šta Vi mislite o ovome?