Pop. Nebojša Glogovac, pop. Možete li to da zamislite? Lako je moglo da se dogodi jer je Nebojšin otac Milovan Glogovac bio svešteno lice. Mogao je da utiče, ali nije. Rodila ga majka Milena, krojačica 30. avgusta 1969. godine i sve do sedme godine rastao je na obali Trebišnjice podno Leotara.

nebojsa glogovac slika

Milan D. Špiček za TrebinjeLive.info

Otac Milovan, dobija premeštaj u Pančevo gde gospodin Glogovac dobija zvanje Prote. Tu, u Pančevu, sedmogodišnji klinja jurca s drugovima u porti crkvenog dvorišta, izmišlja razne igrarije nesvestan da počinje da glumi. Ni jedan praznik Sv. Save ne može da prodje bez Nebojšinog deklamovanja i u sedmom osnovne, prvi put staje na scenu u pančevačkom amaterskom pozorištu „Atelje mladih“ gde ostaje do kraja gimnazije. I gle čuda: umesto na glumu, Nebojša upisuje psihologiju, ali, na svoju i našu sreću, već posle prve godine uvidja da je psihologija „...nauka koja osećaje koji ljudski život čine uzvišenim pokušava da svede na formulare“...

Konkuriše na FDU i iz prve, prima ga profesor Vladimir Jevtović. Kako je Prota Glogovac primio vest?

“Nismo nikada vodili velike razgovore nego mi je puštao da sam zaključim šta je pravo a šta nije: Kada sam posle prijemnog došao kući, otac je ustao i nekako svečano mi čestitao, jer je valjda, osetio da je to samo moje i da sam na pravom putu“.

Dalje je sve bilo, kao na filmu.

Prvi put na filmu bio je Fadil, vojnik JNA u ratnoj drami Bore Draškovića „Vukovar jedna priča“ a prvu glavnu ulogu gradi u filmu „Ubistvo s predumišljajem“. Kao Bogdan, junak ovog filma, postaje Car Konstantin 1955. godine. Veliku popularnost stiče ulogom Zlatka Gavrilovića u seriji „Porodično blago“. Skerla mu daje ulogu u „Do koske“ gde se sreće oči u oči sa velikim Lazom. Ristovskim. Deli svoju ljubav prema glumi s pozorištem: „U potpalublju“, „Troil i Kresida“, „Bure baruta“, i...biva nagradjen godišnjim nagradama pozorišta (komada četiri) i nagradom „Cole Dečermić“. Dugo su se beogradske lepotice muvale oko „Jugodrpa“ ne bi li ga srele. Ali, sebe ne doživljava kao zvezdu: “Zvezde su usamljene a ja to ne želim“

Porodično blago, Ranjena zemlja, Hotel Belgrad, Klasa 2002, Normalni ljudi, Munje, Bumerang, T.T.Sindrom, Klopka, i još dvadesetak naslova, dvadesetak uspešnih ostvarenja i konačno TV serija „Moj rodjak sa sela“ u kome tumači lik „svoga“ oca popa, oca Milutina.

„Žena sa slomljenim nosem“ donosi mu nagradu u Monpeljeu „Srebrni delfin“ u Portugaliji a u matičnom pozorištu prima dragu mu nagradu „Branka i Mladja Veselinović“. I još: nagrada grada Beograda za filmsku umetnost, „Dr Branimir Djordjević“ za lepotu govora, Minsk, Milano, Lijež za „Klopku“, za „Hadersfilda“ više nagrada na raznim festivalima i susretima pa i Naisa na Glumačkim susretima, „Zoran Radmilović“ za ulogu Ivana u „Hadersfildu“, Sterija za istu, „Miloš Žutić“ i više nemam snage da nabrajam.

Nedavno, neko od mojih kolega glasno reče, kako bi Nebojša, za ulogu geja, koga ne igra karikaturalno, već sa stilom i životnim  stavom u filmu Rajka Grlića „Ustav republike Hrvatske“, u Americi, sigurno, dobio Oskara. Da. Osim što je kolega pogrešio; Nebojša je bio Oskar!

Bio je i spasilac. Ali, spasilac predstave. Na gostovanju u Ljubljani preko noći je uskočio u Hamleta, zbog visoke temperature koju je imao Bogdan Diklić, i maestralno odigrao Polonija.

Fadil, Simke, Bogdan, Jovan, Zlatko Gavrilović, Marko, Kaja, Toma, Miki, Vaki, Živac, Mare, otac Milutin, Boro, samo jedanput na sceni Nebojša u Klasi 2002, ili za prijatelje kratko Glogi.

Glogija nažalost više nema. Ali ostaje sa nama u našim srcima i u našim pametima, kao jedan od najvećih glumaca koje je iznedrila Srbija.

Milan D.ŠPIČEK

p.s. Obožavao je motocikle i bilijar.