Fudbalski klub Leotar proživljava svoje najteže trenutke u dugogodišnjoj istoriji, nalazi se na samrtničkoj postelji i samo je pitanje dana kada će se na oglasnim tablama pojaviti smrtovnica sa njegovim imenom.
Da se ne lažemo, ovaj sportski kolektiv nije na samrti samo zbog dugova i javašluka koji je godinama u njemu bio prisutan, već isključivo zbog toga što je postao žrtva i predmet političkih nesuglasica i najlakše mesto za obračun koji će se očigledno završiti tragično.
Mnogi će reći da je jedan fudbalski klub u ovim trenucima potpuno nevažan jer imamo mnogo većih i važnijih problema, a nismo se preterano sekirali ni kada su ugašeni brojni privredni giganti, niti smo zabrinuti što jedini rast beležimo na Birou za zapošljavanje i u novim prebrojavanjima socijalnih slučajeva. Međutim, ubijanje sportskog kolektiva koji je decenijama građen entuzijazmom i dobrom voljom na ovako hladnokrvan i perfidan način trebalo bi da bude ozbiljno upozorenje i razlog za brigu.
Neće se na smrtovnici naći imena ožalošćenih jer ih u ovom trenutku i nema. Nažalost, svi oni koji su godinama imali višestruku korist i što su se prsili kada mu je išlo dobro sada negde iz prikrajka nemo posmatraju kako se Leotar raspada i mole Boga da se negde ne spomene njihovo ime.
Nekadašnji ponos grada na Trebišnjici sledeće godine trebalo bi da slavi 90. rođendan. O njegovom dugogodišnjem putu, protkanom uspesima i padovima, pisane su i pisaće se knjige, ali će doći i vreme kada će se pojaviti i lista s imenima njegovih krvnika. Onih koji su ga gurnuli u raku i samo još treba nekome da plate da ga zakopa.
Neće bez ovog kluba ostati nijedna politička stranka, neće ni svi oni koje fudbal i sport apsolutno ne interesuju, ali će ostati velika praznina u gradu za koji se smatra i često, očigledno, bez ikakvog opravdanja naziva gradom sporta, kulture i mladosti.
Da li je Leotar PDP-ov, SNSD-ov, SDS-ov ili neke druge partije? Pitanje je na koje danas nema odgovora, iako je jasno da bi njegovo jedino prezime trebalo da bude trebinjski. Njegova himna kaže da je "iz kamena nik'o i da ga ne može pobediti niko", ali ko je znao kada mu je posvećivao ovu pesmu da će se ipak naći neko ko će sav taj kamen srušiti bez imalo griže savesti. Najžalosnija je spoznaja da leka za njegovo ozdravljenje ima, nalazi se nadohvat ruke i potrebno je svega pet minuta iskrenog razgovora, ali živimo u vremenima u kojima smo sve manje ljudi i u kojima nas ne zanima šta će se desiti u budućnosti i šta ostavljamo budućim generacijama.
Leotarov kraj je sve bliže, a šta je sledeće?
Šta Vi mislite o ovome?