U Srpskom kulturnom centru u Parizu, u petak veče, 11. oktobra 2013. godine, održana je promocije knjige poezije Jovana Dučića i izložba neobjavljene Dučićeve prepiske, koju su organizovali izdavači knjige u saradnji sa Srpskim kulturnim centrom u Parizu.
Radi se o velikom kulturnom događaju, jer smo u godini kada se obeležava sedamdesetogodišnjica Dučićeve smrti dobili prvo dvojezično izdanje prevoda pesama na francuski jezik kneza srpske poezije. O knjizi su govorili: književni kritičar Slavko Malešević, priređivač ovog izdanja Ljubomir Mihailović, zatim, u ime izdavača Episkop Maksim Vasiljević, pesnik Komnen Bećirović, dok je glumac Saša Petronijević čitao Dučićevu poeziju i na francuskom i srpskom jeziku.
Uz književno veče priređena je i izložba dosad nepoznatih i neobjavljenih rukopisa iz Dučićeve prepiske. Ovi materijali su već bili predstavljeni u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu prilikom izložbe pod nazivom Jovan Dučić knez srpske poezije. Nepoznatu prepisku zajedno sa pojedinim orginalnim rukopisima pesama Jovana Dučića, koji su se našli u zaostavštini prof. Petra Bubreška, za izložbu su pripremili studenti teologije. Izloženi eksponati obuhvataju, između ostalog, Dučićev izveštaj Milanu Stojadinoviću, predsedniku ministarskog saveta o razgovoru sa Musolinijem u Rimu 6. avgusta 1935, pismo ep. Nikolaja Velimirovića Dučiću, 4. februara 1932, Skerlićeva pisma J. Dučiću, iz 1905, itd. Događaju su prisustvovali Episkop zapadnoevropski Luka, iguman Manastira Tvrdoša o. Sava i mnogobrojna publika.
U toku večeri Episkop Maksim je objasnio istoriju ove publikacije Pesama kao i to kako se nepoznata Dučićeva prepiska našla pred našim očima. Pojavljivanje ove zbirke Dučićevih pesama koje je u Americi preveo prof. Petar Bubreško, Trebinjac i francuski đak, omogućila su udruženim poduhvatom tri izdavača, Sebastijan pres iz Los Anđelesa, Vidoslov iz Trebinja i Metohija iz Pariza. Svetlost dana prevodi su ugledali prevashodno zahvaljujući entuzijazmu i posvećenosti Ljubomira i Ženevjev Mihailović iz Pariza koji su prilježno pregledali sve verzije Bubreškovih prevoda i izabrali one najbolje.
Petar Bubreško nikad nije zaboravio svoje korene ni prelep srpski jezik koji je bio upravo jezik Dučićevih pesama. I to je zapravo prevodiočev omaž sećanju na svog velikog zemljaka i učitelja, koji je umro u Americi 1943. godine, a prenesen na Crkvinu kod Trebinja 2000. godine. Ovi prevodi odgovaraju dvema svrhama: upoznati frankofone čitaoce sa pesnikovim delom, i ukazati čast francuskom i Dučićevom srpskom – jezicima za koje su ovaj veliki poeta i Petar Bubreško bili pasionirano vezani. Prof. Bubreško je, što široj javnosti nije poznato, na francuski jezik preveo celokupno pesničko stvaralaštvo Jovana Dučića, ”Jutra sa Leutara”, ”Blago cara Radovana” a na francuskom je napisao i tezu „Dučić i Francuzi“.
Neophodno je napomenuti da je rad na ovoj dvojezičnoj zbirci Dučićeve poezije pokrenut ljubavlju i nezaboravom pokojne Leposave Bubreško. Gospođa Leposava, udovica profesora Petra Bubreška, preminula je 5. avgusta 2013. u 88. godini života, mesec dana pre štampanja zbirke. Imala je međutim ličnu radost kroz priliku da, pet dana pre svoje smrti, vidi radnu verziju knjige. Knjiga je zbog svega toga i posvećena Leposavi Bubreško (1923-2013) koja je toliko želela da ovo delo vidi svetlo dana.
Očekuje se promocija knjige u drugim važnijim kulturnim institucijama (SANU, Matica srpska, Ministarstvo kulture i Kancelarija za saradnju sa dijasporom), kao i na katedri za francuski jezik.
Srpsko bibliofilsko društvo zainteresovano je da objavi ovu Dučićevu prepisku, a Ivan Negrišorac, Predsednik Matice srpske, koji je magistrirao na Jovanu Dučiću, veoma obradovan otkrićem neobjavljene Dučićeve prepiske, izrazio želju da se rukopisi objave u Letopisu Matice srpske.
Petar Bubreško (prevodilac)
Profesor francuskog jezika, Petar Bubreško rođen je u Trebinju 1910. godine. Studirao je uporednu književnost u Parizu kao stipendista francuske vlade od 1936. do 1939. godine, spremajući doktorsku tezu ”Jovan Dučić i Francuzi” koju nije uspeo da odbrani zbog izbijanja Drugog svetskog rata. Usled ratnih i životnih stradanja, borbi i previranja, u kojima je uzeo aktivnog učešća kao komandant Trebinjskog sreza, bio je zatvoren u logoru Stara Gradiška odakle je uspeo da pobegne uoči samog pogubljenja. Boraveći nakon rata u raznim izbegličkim logorima po Evropi, profesor Bubreško dobija papire za SAD 1950. godine
Jovan Đonović i Petar Bubreško već 1951. godine objavljuju tri posmrtna dela Jovana Dučića: ”Staza pored puta” -”Moji saputnici” – ”Jutra sa Leutara.” Do 1957. godine prof. Bubreško je najpre vrlo aktivan u Čikagu (izvršni sekretar odbora Srpske narodne odbrane u Čikagu, član Uredništva lista ”Sloboda” i član Eparhijskog saveta), a zatim se seli u Kaliforniju gde se venčava Lujzom (Leposavom) Radanović. 1960. godine postavljen je za profesora francuskog jezika i književnosti u Menesoti. Odatle, kao stipendista Luteranske crkve u Americi, odlazi u Kvebek, gde na kanadskom Lavel univerzitetu studira savremeni francuski roman i ponovo radi na doktorskoj tezi ”Jovan Dučić i Francuzi”. Na Univerzitet u Teksasu prelazi 1963. godine gde predaje francusku književnost do 1977. godine, kada je penzionisan. Umro je 2006. u 96. godini i sahranjen je na srpskom groblju u Kaliforniji.
Šta Vi mislite o ovome?