Milan D. Špiček, filmski kritičar iz Beograda, napisao je svoje viđenje ovogodišnjeg Trećeg festivala mediteranskog i evropskog filma Trebinje 2015 za portal TrebinjeLive.
Savina
Zvezda ovogodišnjeg festivala bila je nesumnjivo Savina Geršak. Dolepršala je iz Rima gde danas radi kao neuropsihijatar. Mnogi gosti trebinjskog filmskog događaja mogli su ‘ladno da zatraže njenu pomoć. Među prvima moja malenkost.
Strpljivo je, kao na setu gde je dirigovao Živko Nikolić ispunjavala sve želje organizatora i radila je to s lakoćom i radošću. Nije glumila. Stizala je svuda: da otvori Festival, da strpljivo sluša pitanja novinara, da se divi vinarijama iako je uglavnom pila vodu a primetio sam uglavnom „česmovaču“. Došla je, poverila mi se, sa zebnjom pamti li je više iko, a odletela je presrećna što nije ostala zaboravljena iako je muški deo publike uglavnom pamti kao Botičelijevu Veneru koja je zahvaljujući Živku Nikoliću jednog dana izronila iz Skadarskog jezera. Nikada pre a ni do dana današnjeg nije se pojavila glumica koja osim talenta može da pokaže i vrednosti lepote majke prirode.
Monika
Sreo sam pod Platanima Moniku Beluči. Prvo sam uočio Belučijevu decu koja su se igrala na pijaninu svirajući temu iz animiranog filma o Pink Panteru. Tek zatim skapirao sam da se majka koja kori svoju decu da ne budu bučna je svetska glumica broj jedan i lepotica naša Monika.
Često dolazi u Trebinje na snimanje „Mlečnog puta“ još jednog filma za još jednu Palmu ili mrskog mu Profesoru Oskara, pa se utopila u prirodnu lepotu koja okružuje ulice trgove, ljude i kuće, i više niko ili retko ko u ovoj velikoj svetskoj ženi gleda Moniku Beluči.
Profesor
Isti je slučaj s Profesorom čije je kršteno ime Nemanja Emir Kusturica. Gledam ga pre neko veče ispred hotela „Platani“ kako u društvu s Dejanom Bodirogom (nije direktor Centra za kulturu već onaj: mi imamo svoga Boga ime mu je Bodiroga), Zoranom Cvijanovićem, velikim srpskim glumcem i još nekolicinom članova njegove filmske ekipe i kako se uvukao u stolicu i srkuće limunadu, manje obavešten namernik nikada ne bi rekao da je pred njim filmski Bog.
Petar
Petar Božović, laureat nagrade „Zlatni platan“ publici je lakonski rekao: “Ja toliko volim Trebinje da bih došao i da nisam primio nagradu“. Ali je zato, po trebinjskim kafanama do kasno u noć „držao banku“ na radost malog broja gledalaca njegovih kolega i gostiju Festivala. Jer Božović je sve bio, samo ne Petar.
* Glumac ima svoju crkvu, davno je rekao Petar Božović. Da pojasnim: kada je video da se na izborima za narodne poslanike kandidovalo preko trideset njegovih kolega, jednoj koleginici je odbrusio: “Šta će ti to!? Ti si glumica, imaš svoju crkvu. Svog Boga kome se moliš! Smisao tvog posla je da razgolićuješ svu laž sistema koji te okružuju bilo koja partija da pobeđuje.
Uzgred, za šankom jedne minhenske pivnice, davne 1980. godine, Fabijanu Šovagoviću hrvatskoj glumačkoj ikoni u brk krigle je skresao, da zna da je potpisnik antisrpskog proglasa.
U Trebinju, Petar Božović nije imao samo crkvu, već Hram gde je u amfiteatru govorio tekstove oca Nikolaja. Činio je to i za stolom (često i na mnogim drugim jezicima) a onda jednog jutra nestao je sa svojim vršnjakom folksvagenom skockanim davno u sarajevskoj fabrici. Crvene boje na radost.
Radoš
Radoš Bajić sa nekolikih glumaca iz njegovog filma „Za Kralja i otadžbinu“ nije uspeo da sakrije činjenicu da nije savladao slavu koja ga je zadesila. Svaku rečenicu počinjao je sa „ja“, ali, ne može mu se zameriti: 89 epizoda babe koja se češlja dok selo gori i deset epizoda (nažalost, samo) o prokaženoj istorijskoj ličnosti Draži Mihailoviću je za poštovanje.
Publici se obraćao sa „Braćo i sestre“, na press-u pričao, pričao, ali, on je sada Radašin The Great. Čak je i priredio veče za sve učesnike i goste na koje nisam pozvan, ali, kako sam selektor LiFF-a Leskovačkog festivala filmske režije „Žika Pavlović“, Radoša nisam pozvao. Tako je sa nama dvojicom sada nerešeno.
Željko
Željko Kasap, glumac iz Prijedora i reditelj tv filma „Dobro jutro komšija“, uleteo je u grad kao svaki bajker: na svojoj „Hondi“ u kožnim pantalonama, kožnoj jakni, svilenom maramom oko vrata i svemirskim skafanderom na glavi. Ova punačka (za ovo dobijam piće) glumčina nije usta zatvorio. Uroženo je glumcu da bude u centru pažnje. S tim se naravno, ne može meriti s Petrom Božovićem, ali, skoro je izmežu njih dvojice „mrtva trka“. Pera igra svoje likove a Željko se malo udvara a malo priča viceve. Prijatan je za slušanje...pa, dobro, i za gledanje.
Domaćini
Hijerarhijski gledno: Dejan Bodiroga, Vesna Djurić, Boža Morić, Želimir Kovačina, Saša Vukanović, Nebojša Kolak, nisu se trudili da gostima boravak učine lepšim: oni su ljudi velikog srca pa se i moja malenkost nekoliko dana osećala važnim.
Zameram im samo na jednoj stvari: vrat mi se ukočio gledajući ih pa čak i kada smo sedeli za istim stolom činilo mi se da ne sede već stoje. Saša je negirao moje divljenje, i poverio se da nikada nije mogao da uđe u košarkaški A-tim, jer je visok „svega“ 195 centimetra.
Happy and
Najlepše se ostavlja za kraj: Anja Vodopivec i Francesco Borchi. Anja se pojavila u filmu „Dva plus dva“ Tomasa Santija a Francesco „Piran, Pirano“. Anja, tanušna, skoro prozračna, prirodno plava, mlada glumica koja nije dosegla ni dvadeset petu i Francesco, talentovani evropski glumac, nisu krili ljubav. Francsecko mi se na simpatičnom srpskom jeziku poverio: “Znas Milan, ja zalublen, ja mnogo sreća“!
Hvala Bogu, rekog Francescu, da se svi volimo ne bi bilo zuluma u svetu. Poklonili su mi na rastanku grafiku Trebinja a na poleđini napisali:“We are very happy...Siamo molto felici...Mi smo zelo sreČni...“
Ja sam im druge večeri izgovorio repliku s kraja antologijskog filma Majkla Kertisa „Kazablanka“:“ I think this is the beginning of a beatiful friendship“.Ovo je početak jednog divnog prijateljstva.
Milan D.ŠPIČEK
Šta Vi mislite o ovome?