DNK analiza otkrila odakle potiče stanovništvo Hercegovine

Autor: TrebinjeLive/Agencije Foto: Ilustracija
TREBINJELIVE 14. 07. 2015. - 13:37h

Još jedan dokaz da smo oduvijek ovdje

Još je Jovan Cvijić govorio o dinarskom tipu čovjeka, tipu koji naseljava najveći deo Balkana. Moderna genetika potvrdila je ovu Cvijićevu tvrdnju i dala preciznu kartu prostranstva koje naseljava dinarski tip čovjeka.

grobnica covjek hercegovina

Grobnicа kod Pаvlovcа iz 4. vijekа p.n.e.

Genetikom je utvrđeno i da je dinarski tip čovjeka autohtoni stanovnik Balkana još od praistorije, da su njegovi korijeni u Vinči, Starčevu i Lepenskom viru, kao i da je Dinarski tip čovjeka odgovoran za nastanak svega onoga što danas nazivamo indoevropskim.

Sva ta zbrka sa egzaktnom genetikom počela je prije desetak godina, naravno na univerzitetu u Oksfordu, a ne kod nas. Mi smo se uvijek zadnji bavili sobom, tek pošto se svi ostali nama pozabave. Naša prepisivačka škola bavi se beskonačnim umnožavanjem odavno napisanih referata, zato što naše naučne institucije predvode oni koji brane diplome i pozicije, a ne nauku i istinu…

Sreća je htjela da se na čelu harvardskog genetičkog tima nađe profesor Anatolij Kljosov, Rus koji je ponešto znao o istorijskim nelogičnostima, ali je kao naučnik imao povjerenja u zvanične verzije. Ovo genetičko istraživanje potvrdilo je Dinarca i konačno objasnilo enigmu zbog čega je kod Srba jedna od najrasprostranjenijih legendi „U cara Trajana kozje uši“, iako istorija kaže da su se Srbi odnekud doselili mnogo vijekova poslije „cara Trajana“ (53-117 nove ere). Genetika je, eto, konačno objasnila i zbog čega Rusi u svojim udžbenicima istorije uče da im je porijeklo u podunavlju, odakle su se doselili na sjever…“

Arheološki radovi na trasi Koridora 10 kod sela Pavlovac u opštini Vranje otkrili su nalaze Starčevačke kulture, koji potvrđuju da se na tom prostoru živjelo od šestog milenijuma prije nove ere. Na dva lokaliteta kod sela Pavlovac, „Čukarka“ i „Gumnište“ u istom kulturnom sloju osim nalazišta Starčevačke kulture pronađeni su i nešto mlađi ostaci Vinčanske kulture iz poznog neolita u vidu ostataka kuća, naselja, rovova, kao i velikog broja ljudskih i životinjskih figurina. Južno od sela Pavlovac, pronađena je nekropola, groblje gdje je pronađeno više od trideset kostura.

Ispitivanjem starosti uz pomoć ugljenika, utvrđeno je da su kosti stare više od 24 vijeka. Ništa čudno i neobično, reklo bi se. Međutim, naučnici su bili zapanjeni činjenicom kada su uradili DNK analizu pronađenih kostiju. Nekima će izgledati nevjerovatna činjenica da ovaj DNK materijal se čak 80% poklapa sa DNK lokalnog srpskog stanovništva u vranjskoj i bujanovačkoj oblasti.

Naučnici su postali zbunjeni, pa su onda uporedili DNK materijal stanovništva sa juga Srbije i stanovništva Hercegovine, gdje je takođe pronađeno isto poklapanje u DNK, oko 80 odsto, što je indikovalo zaključak da je riječ o istom narod.

Radoznalost naučnika tu nije prestala, uzeli su i ispitali DNK materijal sa lokaliteta Lepenski Vir.

Ljudski ostaci iz 6500 godine p.n.e , njihov DNK je identičan sa onim DNK kostiju iz Pavlovca.

TAGOVI:

Komentari

Čestitam na hrabrosti da objavljujete ovakve članke. Samo nastavite.

Odgovori

Ima ovdje malo i zamjene teza. Činjenica je da su Sloveni došli na Balkan, ali su na Balkanu zatekli i domicilno stanovništvo, sa kojim su se vremenom stopili. Tako da ima istine možda da je jedan dio „nas“ ovdje živio i prije šest milenijuma, ali smo se vremenom stopilisa Slovenima, koji su vremenom postajali brojniji.

Odgovori

Ti reče da smo se vremenom stopili sa Slovenima !!! Koji je to deo „nas“. Grešiš i u tome da smo se doselili ovde. Mi smo zaista oduvek ovde.

Odgovori

Ljudi dijele 50% DNK materijala sa bananom, a cak 60% sa vinskom musicom… :) 80% poklapanje ne govori nista.

Odgovori

U pravu si. Sve živo ima puno istih DNK. Samo si zaboravio da je ono što nas razlikuje ono malo DNK koje su različite kod svih živih bića.

Odgovori

Gluposti. Hercegovci su I2 haplogrupa, Kljosov je pisao o R1a haplogrupi. Teorija Kljosova je da je R1a – slovenska haplogrupa najstarija na Balkanu, a da su nosioci I haplogrupe (Hercegovci) dosli hiljadama godina kasnije. Mesate babe i zabe.

Odgovori

Grešiš verovatno namerno. Mora da si zastupnik Ćorovićeve istorije. Kažeš, u istoj rečenici, da je slovenska halpogrupa najstarija na balkanu a da su se Hercegovci ( Sloveni ) doselili hiljadama godina kasnije. I gde si u tekstu pronašao pominjanje halpogrupa koje ti navodiš .Ali, kada smo već kod toga haplogrupa I2a i I1 zajedno čine gotovo 45 odsto svih Srba koji su dosad uradili Y-DNK analizu. Haplogrupa I je među Srbima pojedinačno najzastupljenija haplogrupa. Na osnovu nekoliko genetskih ispitivanja srpskog stanovništva imamo podatak da su razne varijante haplogrupe I zastupljene kod Srba u procentu od 40-45%. Haplogrupa I proistekla je iz šire paragrupe IJ, a prije toga takođe iz zajedničke paragrupe IJK. U tom smislu najbliža haplogrupi I na filogenetskom stablu je haplogrupa J. Haplogrupa I predstavlja glavni marker paleolitskog čovjeka u Evropi, tj. prve ljude (homo sapiens) koji su ušli u Evropu prije nekoliko desetina hiljada godina i u Evropi zatekli neandertalce koje su potiskivali. Preživjevši nekoliko ledenih doba, haplogrupa I je ujedno i jedina haplogrupa prisutna gotovo isključivo na evropskom kontinentu (ako ne računamo evropske koloniste u Novom Svijetu). Pretpostavlja se da ovu haplogrupu posjeduje 15% današnjeg evropskog stanovništva. Haplogrupa I je nastala u Evropi prije 30.000 godina. Pretpostavlja se da je širenjem savremenog čovjeka došla u Evropu sa Bliskog Istoka dok je, genetski joj bliska, haplogrupa J ostala na istoku. Zajednička paragrupa IJ pronađena je u malom procentu u Iranu. Haplogrupa I je u Evropi doživjela nekoliko tzv. bottleneck ili dramatičnih smanjenja populacije uslijed ekstremnih klimatskih promjena (prije svega ledenih doba). Po svoj prilici, migracija haplogrupe I je išla od donjeg ka gornjem Dunavu, a zatim sjevernim obroncima Alpa, preko Rajne u jugozapadnu Francusku i Iberiju. Sa tih osnovnih teritorija koje su ujedno i centri paleolitske umjetnosti u Evropi, potomci kromanjonaca raseljavali su se i ka sjeveru Evrope prateći topljenje leda. Danas su najtipičnije oblasti I haplogrupe u Evropi: Skandinavija, bivša Jugoslavija, zapadna Ukrajina i Sardinija. I šta ćemo sad sa babama i žabama ?

Odgovori

Владика Николај Велимировић – Моје успомене из Боке (1)

Цело је Приморје прекрасно, али у њему се ипак по лепоти, као и по политичком значају, особито издваја и као алем у царској круни блиста српска Бока.

О дивна Боко! Стидим се о теби у прози писати, јер се бојим помрачити ону идеалну слику твоју, коју сам у души задржао. Ти убави перивоје свега Српства, само си поезије достојан! Бог је премного мудрости утрошио, док је тебе створио. Он, Творац, кад је видео земљу овако дивно саздану, мора да је спустио пољубац на њу; ја сам уверен, да је он на тебе пао, јер ти си га најдостојнија. Величанствена и мила Боко! Небо је твоје увек плаво, увек јасно и чисто као душа, као карактер твојих дичних синова; ваздух је твој нежан и благ, као што је питома и блага нарав деце твоје. Јединствена земљо у свету! Заволео сам два пријатеља твоја: горда брда, која те закриљују од суровости времена; она се издижу к небу, као да теже да све сунчеве зраке, сву топлоту, сву светлост, сву милост неба прикупе и на теби зауставе; она те грле и штите, да у те не продре ни један болесни зрак труле атмосвере окружене лажном културом, која мори народ српски с друге стране њих; она одвраћају, дична Боко, погледе твојих синова од развратне и жалосне позорнице, коју ти горди титани посматрају свакодневно другим лицем својим, кад синови твоји у њих погледају, они као да им показују другог пријатеља твога, који се пружа у бескрај, надмећући се с небом у плаветнилу, прозрачности и некад у мирноћи а некад у суровом гневу, показују на море, које у загрљају твојих предивних вртова и перивоја мирно почива. Како је красан тај пријатељ твој! Ко ти на њему да не позавиди? Он те храни и хлади, он те блажи и милује, запљускује лугове твоје и несташно се игра са гранама наранџи и лимунова. Мила земљо лимунова и наранџи!

Видео сам цело Приморје српско од Ријеке до Котора. Оно је цело лепо и красно, али је Бока најлепши и најкраснији део свега Приморја. Свет који из Европе на Јадранско море долази, зауставља се на првом месту, мислећи, да се даље не може лепшег места наћи, али Боку је Бог навлаш прикрио, од радозналаца, тај најубавији цвет од приморја, јер је њу искључиво за Србе одредио.

На част свој Европи Абација, ти си српска, дична и поносна Боко!

Ти се не гордиш извештаченом лепотом, која је људским умом у људским рукама саздана, не гордиш се вишеспратним замковима, које ће време у прах претворити, нити шареним стазама и парковима, не гордиш се привременим украсима нити трошним лепотама, за које су милиони новца утрошени и безброј снага поштених и сиротних примораца саломљено као на другим местима, дивљим по природи; не, твоја је гордост у величини богатства, у обилатости царске раскоши, у елеганцији природе, чија је лепота у теби превазишла све остале лепоте на свету.

Сва је Бока лепа, сваки је кутић њен за дивљење, али једно је место најлепше, једно је уточиште најсветије, на једноме неголемом простору усредсредио је Творац Света све лепоте природне. То место, тај мали Едем, јесте манастир Савина.

Један турски паша кад је рушећи и палећи српска села, ушао и у Ђурђеве Стубове, узвикнуо је престрављен: „Овде, је заиста Бог!“ Ја сам и нехотично поновио те речи видевши ово српско приморско светилиште. Ако игде на овој грешној земљи има достојна места за становиште Бога, то је заиста ова света обитељ.

Не зна човек на чем свој поглед да заустави и чему прво да се диви; да ли раскошној околини из сред које се високо издиже кубе манастирско, на коме се златни крст, осветљен жарким приморским сунцем, прелива у сјају и блиставости, да вам очи засени, да ли уметничкој изради манастира, да ли богатству природе из окола или богатству украса и намештаја унутра; да ли оним зеленим дубравама обраслим бором и кипарисом или лепим вртовима лимунова и наранџи, ограђеним зеленилом бршљана а прошараним мирисним цвећем; не зна се одакле је лепше све ово посматрати; с мора или са лепе рудине манастирске, из далека или из близа, дању кад сунце позлати својим зрацима цео тај мали рај земаљски или ноћу, при месечини, кад те тишина манастирска, лаки шапат шумски у околу, тајанственост природе и величанство мора утврђује у мишљењу, да над овим местом лебде херувими и серафими, који силазе с неба, да се у ноћној тишини а у одсуству радозналих људи, наслађују ненадмашним лепотама природним спојеним са уметношћу људском.

Ни један дан нисам пропустио а да нисам дошао овом светом месту, било да се надишем онога божанственога ваздуха или расхладим у најчистијем и најсвежијем зраку; да посматрам горде но и слободне планине Црне Горе, те вечите стражаре, које надкриљују српску Боку и над њом будно лебде и хране је; да усхићен савршенством природне лепоте често понављам стихове песника владике:

О свевишњи Творче недостижни,
Створ ти слаби дела не прониче,
Само што се тобом усхићава!

Небројено пута, управо увек, кад год бих манастиру доходио, осетио бих пријатност врлине гостољубља преосвећене браће, врлине, коју нигде у свету не прати толика топлина и искреност, колико међу Србима у прекрасној Боци. Манастир Савина у томе погледу стоји на првоме месту не само у Боци, него и у целоме Српству. Има ли тога Србина, који је у српско Приморје долазио, поради лечења, љубопитства или иначе, а да није у најлепшој успомени задржао предусретљивост братства манастира Савине? Црногорцима и Херцеговцима, који се у читавим експедицијама крећу за Америку, последња станица на српском земљишту јесте ова света обитељ, где окрепљени физички и морално, утешени и поучени, примају од светих отаца благослов и заклињу се пред лицем пресвете Богоматере, да ће и у далекој туђини остати верни своме роду, вери и аманетним мислима Србиновим.

Стотине њих које неродни кршеви и елементарне непогоде приморају да силазе у Приморје и траже рада, налазе прво склониште у манастиру Савини. Сиромаси и убожјаци, који од милости добрих душа живе најрадије свраћају у храм посвећен Светој Госпођи, јер знају, да је то место избор милости, који никада не пресушује, извор утехе и љубави; знају, да кад су им свуда затворена врата, овде ће их Света Богомати примити у своје крило и убрисати им сузу жалосницу, кад их свуда предусрећу ледени погледи, овде ће се наћи душа.

Но обрадова ме срећно сећање, да ме је преосвећени заустављао те вечери и одвраћао, да не идем док не прође слава манастирска Велика Госпођа, до које имађаше још петнаест дана. Наговестио ми је и он, а и отац Милутин ми је већ много причао о ретком усрђу са којом се крсно име у манастиру дочекује и пропраћа, и наговарао ме, да се на сваки начин задржим до тога дана.

Решење моје да останем-било је лако изазвати. Ја сам и иначе тражио разлога да што дуже останем у овоме красноме месту. Одлука да останем даље веома ме је обрадовала и ја пун радости идем да се одморим, јер ноћ беше већ на измаку. Кад сам легао, поврвеше ми мисли и сећања на оно, што сам најлепше могао видети у Боци међу Србима,-сећања на: Црквене Свечаности.

Прва прилика да видим празновање ове врсте, дала ми се на Петров дан у Рисну, у дивноме српскоме мјесту близу до Котора. Немогуће је заборавити онај срдачни дочек пароброда, који је био довезао нас госте из Новога и по том оне из Котора. И ако се људи из ових места међу собом скоро недељно а и чешће састају и виђају, чему доприноси колико близина тих места, толико и разноврсни послови и сродничке везе, ипак се овом приликом сусрећу са толиким ентузиазмом, толиком топлином, пропраћеном грљењем и љубљењем, да би човек помислио да се годинама нису видели.

Но није то блискост по раздаљини места него више по једнакој и истоветној судбини, која их тако спаја и срађа. Још нешто. Посећивање црквених слава код тамошњега Српства, не чини се ради својих личних угодности и задовољења, него то више и много више спада у моралну обавезу-у дужност свакога, у кога је пуна свест о Српству и идеалима српским.

Само онај коме је знано грозничаво такмичење међу народностима у Аустриској царевини а специјално у Далмацији, где је то такмичење достигло врхунац и где га на једној страни подржава државна власт а на другој сузбија: само томе, велим, биће позната она неуморна ревност овога узоритог српског племена за своју веру и цркву а следствено и многобројност посете и импозантност црквених свечаности у овим крајевима.

Свака народност у Далмацији нечим се поноси пред другом. Талијан се поноси својом умешношћу и вредноћом, Мађар својом надутошћу и разметљивошћу, Шваба својим тврђавама и господарством, Хрват-милостивим погледима и утопијским обећањима својих господара, а Србин,-он се поноси својим именом и вером. Остављен сам себи, без ичије помоћи, принуђен да се бочи са толиким силним и демонски јаким утицајима са разних страна, којима је циљ подвлашћење српскога елемента у сваком погледу, он се узда само у Бога и у себе. За то он над свим поштује Творца и себе, веру своју и име своје.

Крсно име у манастиру Савини јесте Успеније св. Богоматере. На недељу дана раније почеле су припреме у манастиру за славу. Једнога дана кад се црква изнутра чистила и уређивала, беше из ње изнето у двориште све што се изнети може. Не зна човек чему би приписао већу вредност, не зна шта је драгоценије: златни крстови или сребрна кандила, китњасти и скупоцени полијелеји, уметнички оковане књиге, чираци, барјаци, златно посуђе и. т. д. ! Стајао сам дуго и посматрао ово нецењено благо, које побожни Приморци драговољно приложише храму Св. Госпође.

У томе ће ме ословити настојатељ: „Ваљда, Србијанче, посматраш нашу савинску сиротињу и сравњујеш са богатством и велељепијем ваших цркава и манастира у Шумадији?“ Ове речи ми тешко падоше и изазваше стид у души мојој при тренутном сећању на крајњу небрижљивост и непожртвовање мојих земљака према цркви. „Заиста, рекох му, кад се узме сразмера према богатству, ми би у Србији требали да имамо боље, богатије и снабдевеније цркве него ли икоји крај Српства, но на жалост то се не може рећи. Моји земљаци нису ни у чему тако скромни као у погледу украшавања храмова и издашности за свету веру своју. У томе они просто оличавају савршену јеванђелску скромност.“

Неколико Бокеља успремаху по дворишту манастирском; по целој владичиној дубрави намештаху се фењери са тробојним изгледом. По зиду около манастира беше поређано тма светиљки. На зеленој рудини испред ограде манастирске подизаху се многобројне шатре за продавање јела, пића и сваковрсних ситних артикала. Из калуђерских ћелија, све је изнето јер се и оне перу и уређују.

Удаљих се у брзо из манастира, у коме владаше превелика ужурбаност и шум, што је опет реткост и необичност за ово тихо и мирно склониште светиње. Сам сам себи уображавао дивоту светковине за коју се толике припреме чињаху.

Разговор у друштву махом се водио о наступајућој свечаности код манастира. Причало се како се које године до сада она обављала, износила се гомила анегдота са тих слава: о свечаности службе, о музици, играма, сукобима с полицијом, дочеку Дубровчана и т. д. Све је спремало најлепше рухо за тај дан, све се радовало искреном детињом радошћу.

Најзад дође дан уочи Госпође. Изгледаше, да ће да се промени време. Облаци се небом погоњаху, а оморина беше страшна. Скоро два месеца беше прошло од кад киша није оросила земљу. А суша је нарочито убитачна за овај крај, који је сувише кршан и каменит. Сунце, које тако умиљато и благо греје Приморца зими, кад се милиони мрзну иза његових леђа, понекад добије вољу да томе истом свом љубимцу пркоси и сувишном издашношћу своје топлоте штету му наноси. Оно мало усева, што вредни поморац засије, па с муком извојеваном земљишту од свога љутог непријатеља – камена, врели јулски зраци немилосрдно му сагору и униште. Но и тада Приморац не клоне духом. Кад су у изгледу или кад наступе гладне године, он се обраћа своме вазда непроменљивоме пријатељу – мору, и оно га подржи и исхрани.

Иако овогодишња суша беше створила невесело расположење у приморском свету, иако је све жељно очекивало кишу и вапило за њом, ипак комешање облака и изглед на скору кишу уочи Госпође не промени ни мало расположење, јер нико не беше рад, да се ма каквим узроком, па ма он и велике користи доносио, онемогући и поквари сутрашња светковина у манастиру.

Припреме се на Савини довршаваху. Продавци јестива и пића направили беху у неколико упоредних редова дрвене шатре или шаторе од платна тако, да из далека све то посматрано даваше изглед какве касабе или војног логора.

Ја сам већ неколико пута из стана долазио к манастиру, колико из радозналости да видим има ли још какве новине у украшавању, толико и да се у хладовитој манастирској шуми расхладим и освежим на тешкој оморини, која владаше; а највише, да проведем време, које ми се тога дана учини необично дуго.

‘ Најзад забрујаше звона у манастиру. Време беше за вечерњу службу. Као на команду из свих домова поче гомилама излазити свет, који је одавно спреман био, само чекаше знак звона. Ја стајах крај мора и бејах се загледао у једну барку, на којој рибари ловљаху рибу. Њихов весели смех показиваше велики успех у лову. Примицаху се обали и ја очекивах, да се уверим о том њиховом успеху. Но кад чух глас звона, на мах се и сам придружих једној гомили мојих познаника, који се беху упутили к манастиру. Народа беше већ препуно кад ми дођосмо. Милозвучне вечерње стихире, пуне духовите садржине, разлегаху се под сводовима манастира. За певницом је певао настојатељ и богослови из Задра. Преосвећени увек и сам узима учешћа у одговарању на служби; он је сав удубљен у молитву и у свети чин богослужења, које обично цело одстоји; мало ће се кад он спустити и сести у свој сто. Према његовој дубокој старости ово је знак јаке верске ревности и велике издржљивости.

Око доњих стубова стајаху са погнутим главама и изразом највећег страхопоштовања и побожности људи у богатом херцеговачком руху. То су Крушевљани, блиски суседи негдашњег манастира Тврдоша, који је лагумиран и разорен у млетачко-турској војни крајем 17-га века. Тадашњи митрополит Саватије са неколико млађих калуђера, покупивши из манастира све што беше скупоценије и знатније, пребегне у Боку и настани се код Херцег Новога на Савини, служећи у маленој цркви крај данашњег манастира, који је тек доцније сазидан. Још од тога доба народ из околине Тврдоша доходио је већим празницима манастиру Савини, ну доцније кад се у близини разореног Тврдоша сазида манастир Дужи, народ је задржао као аманетни обичај долазити на Савину о слави манастирској, Успенију Св. Богородице….

Odgovori

Владика Николај Велимировић – Моје успомене из Боке (2)

Како су дични ови кршни Херцеговци! На лицу им се може прочитати израз тихе среће и блаженства, као на јагњету, које, вијано и гоњено од вукова, утруђено и намучено, обре се у тору са осталим сродницима и познаницима својим.

Око њих стајаху Бокељи, свечани и поносни како их је већ и Бог створио. Са пуно умиљатости погледаху они кад и кад на своје госте из Херцеговине. Десну страну од уласка па све до владичина стола заузимаше женски свет. Без кокетности, која иначе женскињу и у цркви не одсуствује, без притворности и лицемерства, смерно стајаху оне, са оличеном истинском побожношћу на лицу. Ја мислим, да на земљи ништа не може улити у душу човечју, толико светога решпекта колико побожна женска, кад се Богу моли. Нити има врлине, која женској толико приличи, као побожност.

Задубљен у посматрање овога света и размишљање о његовој судбини, нисам ни осетио кад се вечерња служба сврши. Тек јасна арија завршне песме: „богати обнишчаша…“ коју у хору запева њих више за десном певницом трже ме из мојих размишљања. Преосвећени је се морао при изласку још дуже задржати, док му побожни свет десницу целива и од њега свети благослов прими.

После вечерње, као што обично бива и после свакога свечанијег богослужења у манастиру, многи познатији и виђенији од присутних свратише у манастирску трпезарију. Ту би се увек, као и овога пута, водили на дуго и на широко дискути о најразноврснијим предметима. Колико год ми је налагала дужност да долазим на богослужење у манастир, толико ме је вукла жеља, да слушам разговоре ових добрих, питомих људи. Мене из Пијемонта који сам као и многи моји земљаци, уображавао, да ми Шумадинци како у економском тако и интелектуалном и у сваком погледу стојимо на вишем ступњу од наше браће, која су под туђином, изненадила је супротна чињеница, зачудио ме факт, да ови људи, наша браћа у Боци, по својој интелигенцији и племенитости душе у више случајева могу нама за углед послужити. Њихови разговори о школи, цркви, о политици, економији, о народностима и т. д, разговори који се воде са пуно познавања ствари, без огорчености и пристрашћа, без личног истицања и самохвалисања, а са уважењем свачијег мишљења и разложитим побијањем неистинитих убеђења, карактерише их као људе особите углађености и питомости. Ја сам био присутан многим дискусијама и на овом месту и у српској читаоници у Херцег Новом, и у кафани и у приватним домовима, и свуда сам се уверио у горњу истину, свуда су ми се ови људи представљали са свима особинама образована света.

Наравно, да се је на поселима у манастиру вазда дивно манифестовало гостољубље браће калуђера. На сто би се изнели најлепши приморски деликатеси: поморанџе, лимунови, грожђе, вино, марашино, и. т. д. И ако је приморски свет најмање лаком на јело и пиће, ипак сваки се жури да госту изнесе на послужење најразноврсније артикле ове врсте.

Полако наступаше ноћ. Мрак је постепено копреном својом обавио земљу. У дворишту манастирском запалише се многи лучеви. Ту беху поседали за вечеру Херцеговци, који су манастиру на конак дошли. Не памти се већ од када постоји обичај, да се у манастиру спрема вечера уочи Велике Госпође и даје даљним гостима, а од ових нарочито Херцеговцима из околине некадашњег Тврдоша.

Поседали беху сви за сто пред стабом калуђерским. Преосвећени Герасим пришао је свакоме на по се и по неколико речи проговорио, онда их благословио и, он собом почео им раздавати вечеру, коју је манастирска послуга доносила из кухиње. И то је по неком старом обичају који се не сме крњити. Ови синови кршне Херцеговине изнајпре се ко снебиваху и ћутаху, ну када господа из трпезарије изађоше и заподеше весео разговор с њима, и они се мало по мало откравише и разговорише. Та кога не би насмејала весела шала бокељска, која необично пристоји благој нарави Примораца? Чији језик не би развезале пријатне речи ових људи са руменим лицем и широким плећима? Нека сте се јутрос упознали с једним Приморцем, до мрака ви ћете осећати потребу, да му све своје тајне поверите, као највернијем пријатељу. Не лукавством и вештином, него својом простодушношћу, природношћу својих разговора и свога кретања, својом урођеном искреношћу и љубазношћу, својим неизвештаченим хумором, веселим и јасним смејом, који је одјек пуног здравља и тела и духа, тиме Приморац Бокељ (јер о њему је реч) задобија неограничене симпатије свих странаца, који се с њим ма и једном сусретну у животу. Ништа код њега нема, што би личило на блазираност, ништа усиљено и извештачено.

Преосвећеније и сам учествовао у разговору, поред све своје ужурбаности, да стигне свуда око трпезе и разда јело. Причао је он своје неке интересантне доживљаје. Херцеговци су га слушали са особитом пажњом и поштовањем. Јеловник је сав исцрпљен, који, ако није био раскошан, био је скроман и довољан. Пиринач (ориз), лук (чипула) и риба, а по том воће и вино, цео је његов садржај. Задовољни су били Херцеговци, а задовољни и ми, који смо гледали њихово задовољство.

Утруђени владика поздравио је се са свима и отишао да отпочива. Поздравише се и одоше господа из Херцег Новога. Ја сам остао све докле Херцеговци нису савладани сном полегали под неранџе, смокве и маслине, да под окриље Свете Госпође нађу покоја телу и души. По том се опростим с калуђерима и одем и ја пут моје лепе Мељине, да у тишини и миру, који још увеличава и нечујност и непокретност мора, сумирам дневне утиске.

Освануо је диван дан. Први зраци сунчеви помаљаху се иза бокељских брда и падаху у море, које се преливаше као растопљено сребро. Све приморске лепоте и дражи могу да постану обичне, али драж мора је увек нова и увек подједнако привлачна. Већ други је месец на измаку, како сам на њему, и опет јутрос као да га први пут у животу гледам! Оно је заносно. Његова блистава и глатка површина мами човека к себи. Одвојим се од прозора, кроз који сам посматрао, сиђем из стана и дођем на обалу, где је стајао мој мали чунић, који сам узао под кирију, како сам дошао на море. Седнем на њега и отиснем се подаље од обале. Навикао сам био то чинити свако јутро, док би моје собне колеге још спавали. Како је дивно посматрати, како весла просецају овај глатки течни елеменат! Или је можда још дивније нагнути се преко барке и погледом проницавати дубину морску, посматрати целу биљну и животињску вегетацију у утроби овога колоса! Како је у њему богата флора и фауна на супрот кршном и безживотном копну, које се упоредо с морем протеже!

Ено Савине! У сред горе кипариса и маслине бели се манастир као лабуд. Но данас је он у празничном руху: сав окићен српским тробојкама. Није то једна, две, пет, десет, колико се обично код нас и ставља у оваквим приликама, него је просто сав одевен у многобројне тробојне заставе, које се не дају пребројати. На звонику, испод стреха, око олука, на околном зиду, на капији, на дрвећу, једном речју, где год је било могућно, ту је пободена, прикована, утиснута, обешена тробојка. Није ово израз детињске сујете, него најбољег патриотизма, који је јединствен и ненадмашан код Срба Бокеља. Не само што им је сваки откуцај срца српским духом прожет, него они иду тако далеко, да и у ситницама и споредним стварима старају се, да оличе и изразе своје србинство. Тако, на пр. они много полажу на то, да им кућни намештај буде по строго српском обичају и у српском духу; теписи, застори на постељама и столовима, послужавници, чаше, шоље, брошеви, муштикле, дугмета, све је то или са ликом великана српскога народа: владалаца, војвода, песника и књижевника, политичких вођа и т. д. или бар у трима српским народним бојама. И у највећем расположењу мало ће кад Бокељ запевати какве стихове из љубавне и нежне лирике, него махом оне са родољубивом садржином и патриотском тенденцијом, као: Весела је Србадија, Онам’, онамо, Долине тутње, Боже братимства и др. За њега музика има највише дражи, кад свира српске комаде; позориште, кад даје српске представе. Овим се не може утврдити шовинизам или искључивост српскога народа у овоме крају, сличан шовинизму и тесногрудости хрватској, него само будна и јако развијена национална свест, која се у том духу буди, гаји и негује од малена, но која не чини човека кратковидим и скученим, но на против снажи све духовне способности и оплемењава и уздиже душу човечју.

Напослетку ни мало се не треба чудити, што је манастир тако окићен народним тробојкама. Манастир Савина је центар српског народног живота у Боци, а опет Велика Госпођа само једанпут у години долази. Па баш ако у том кићењу има мало и сујете, па и пркоса, не чини ништа!

Било је већ сунце високо одскочило, а врућина почела одолевати, кад сам моју барку притерао обали, везао, и у друштву мојих колега, који беху устали и изашли, упутио се к манастиру на јутрење. Крушевљани већ беху ушли у храм и пре звоњења, изљубили све иконе редом, па се повукли у дно храма и почели своју тајну молитву. Света је било препуно. Пошто се обично јутрење сврши изиђемо и, разуме се, упутимо се на позив настојатеља у трпезарију на каву и ракију. Но поред тога ту смо требали по ранијем договору, да се скупимо и сачекамо, па да заједно идемо на пристаниште у Нови, да дочекамо Србе Дубровчане.

Тачно у 9 часова, кад је брод требао доћи, били смо на обали код пристаништа. Мноштво народа беше се упарадило у један дуги шпалир. Све очи беху управљене у пучину морску, на страну, одакле је се требао брод појавити. Чим је се он иза великог војног утврђења на ономе крајњем рту, поред кога се улази у залив которски, помолио, наста дуготрајно махање марама са обадве стране. При уласку у пристаниште српска дубровачка музика интонирала је у свему Приморју омиљену химну кнеза Николе: Онам’, онамо… Усклици нас на обали: Живели! разлегаху се, и са хучним лупањем таласа произвођаху урнебесну грају. Пароброд се устави. Мост се стави и Дубровчани почеше излазити. Боже, што цео српски народ где год га има није присутан сада овом величанственом моменту, када се братске груди спојише, братске руке око врата склопише, кад се браћа љубљаху и сузе радости пролеваху?! Што није овде, да се овим тренутком користи, тренутком, који се ваљда тешко понавља, да се поучи примером, какав се не да описати, да му се уреже у памети поука, какву никад из књига научити не може!

Познато је, да су Дубровчани Срби католичке вере, но изгледа да баш та разноликост у вери под притиском једнаке судбине јаче и силније спаја и везује Србе у Приморју. Има Срба католика и у Херцег-Новоме, али њихово је родољубље изврсно и ненадмашно. У свакој хуманој или родољубивој акцији српској они су најбољи помагачи, а често пута вође и покретачи у многим подузећима корисним за свој народ. Они су у непрекидној дружби са православнима, долазе у манастир, посећују српску читаоницу; разговори су им вазда прожети дубоким патриотизмом; они изражавају бол због недаћа српских и страховити гнев и огорчење противу угњетача народа српскога. Гледао сам их у манастиру на служби, кад певају за певницама, и после, кад хитају пред православног владику да од њега свети благослов приме. Ја сам се при томе детињски радовао, па баш и као богослов не само одобравао овакву верску толерантност или, како да кажем, запостављање верске разлике пред великом националном идејом, него из дубине душе проклињао онога, који је први изрекао ону вулгарну паролу: „Нема крста без три прста“, која је много чемера и јада задала народу српскоме и постала препрека братске заједнице и солидарног делања. Још сам зажелео, и још увек желим, да у целоме Српству народносна свест ојача у оноликој мери као међу Србима у српском Приморју, да се створе онакви братски односи, да над верском равнотежом засија и надахне све српске духове једна једина идеја: ослобођење; да место горње изреке, коју је тесногрудност диктовала, одјекне кроз све српске крајеве друга, природнија и паметнија: „Брат је мио које вере био“, само ако се он Србином назива.

Журили смо к манастиру. И ако није требало журити због јаке сунчане припеке, ипак ко је могао успорити ход ове масе, коју је бујица одушевљења као на крилима носила и напред покретала! Напред је се лепршао стег негдашње дубровачке републике и упоредо са њим српска тробојница. Музика праћена громогласном песмом народа свирала је потпуре српских народних песама. Гора је шуштала, а море се лако таласало, као да тиме и они хоће да узму учешћа у радости Србиновој. Пред нама је лежао Ловћен, поносити и седи старац, који нас је поносно посматрао. Сви смо га гледали и из свију грла као на команду одјекну песма: „Онам’, онамо…!“

После четврт часа били смо пред манастиром. Литургија беше отпочета. Са свију нас кипио је зној. Свратили смо у дубраву, да се одморимо и расхладимо. Онако знојаву у уморну на памет ми паде она чика Љубина изрека, кад је пао с коња приликом ратовања Црногораца с Турцима: „Ако је, вели, и за Српство, много је!“ У својој малодушности и ја сам те речи поновио.

Света је се већ било скупило тако много, да смо ми с тешком муком могли проћи кроз капију у двориште манастирско. Над капијом беше истакнута велика табла, на којој су крупним словима стајале написане речи: Вјерни! Смерно приступајте, с вјером помолите се, са страхом поклоните се, наћи ћете помоћ и утеху. Покушавао сам неколико пута да уђем у храм, но узалуд. Најзад с великим трудом успем, те дођем до леве певнице. Преосвећени Герасим у скупоценом орнату служио је уз припомоћ и садејство многих свештеника оба реда. За певницама су појали српски православни богослови из Задра. Милина их је погледати. Сви униформисани у црне дуге одеће, они су стајали смерно и сложно појали одговарања. Народ је стајао збијен у једну једноставну масу тако, да кад би се један човек у средини покренуо, покрет би се на све пренео и цела би се маса заталасала. Моја ме је радозналост испела на једну степеницу више иза певнице, тако, да сам све могао прегледати. Кроз отворена врата манастирска видело се, да чак и цело двориште оскудева у простору за непрегледни свет, који је све више придолазио и све се већма тискао. Мене је задивила примерна тишина пред храмом, која је била иста као и унутра у храму, тако, да су и они напољу јасно могли чути возгласе и све друго, и крстити се у један мах са нама који смо били унутра. И они који су били ван храма, не изузимајући ни оне са даљине, који су чак код капије (стајали), као и они у храму подједнако су својом непомичношћу, скрушеношћу и честим поклонима, изражавали најдубљу побожност. Пажњу моју од свега тога одврати један ванредни чин црквени. Владика посвећиваше једнога свештеника у чин протојереја. Кад је дошао ред да се пева „причастен“, испео је се нови прота на амвон, да проповеда. Природно, неусиљено, јасно и убедљиво говорио је он. Најпре полако и тихо о значају празника који се прославља, о угледу на живот св. Богоматере, на живот пун врлина потребни за небеско царство, затим све ватреније почео је доказивати сјај и чистоту православља, значај вере православне специјално за српски народ, потребу чувања своје свете вере, док није најзад завршио с највећим жаром о постојанству у вери и народности и самопожртвовању у томе погледу. Силан утисак оставила је реч његова на душу свих слушалаца. Ја је се још и данас радо сећам. Сећам се, како су се погнуте главе верних исправиле, како су њихове очи добиле необичан сјај, груди се почеле ширити а крв јаче струјити! Веле, да католичко свештенство импонује својом изображеношћу, која се огледа у речитости. Ја сам од Ријеке до Котора у више већих и важнијих места био у црквама католичким и слушао проповеди ових ватиканских агената, ну ни издалека се не може ниједна поредити са проповеђу пречаснога оца протојереја. Пошто сам и ја био један од оних, који сам слепо веровао у надмоћност католичких свештеника над православним, то ми је баш добро дошла ова прилика, која ме је разуверила у дотадашњем мишљењу и убедила, да је и потцењивање себе исто тако штетно као и прецењивање.

После службе Божје свет је се разишао на ручак, неко у Нови, неко својим познаницима и пријатељима у оближња села: Савину, Мељину и Зеленику, неко опет, ко је донео од свог дома што му треба, у хлад под борове и маслине, а неки најзад, међу којима сам имао част бити и ја, позвати су раније и тада задржати у манастиру на обеду. Нови прота позвао нас је „на пиво“. Отац настојатељ ме је упознао са присутним свештеницима и мојим милим колегама, српским богословима из Задра. И једни и други су тако добри, тако симпатични људи, да им је тешко наћи равна. Није дуго потрајало а калуђери нас позваше у трпезарију, где је све било спремљено и уређено. У зачељу је седео преосвећени владика, а по том, по реду и остали. Близу 30 особа било је на ручку. Пошто је обављен претходни српски славски обичај: ванредно лепо отпеван празнични тропар од стране богослова, за које се мора рећи, да су одлични појци, приступило се јелу. Ове године Вел. Госпођа дошла је по календару у Петак, те су за тај дан и спремана посна јела. Но то није сметало, да ручак буде изврсан, пошто је у јеловнику био заступљен велики о одличан избор морских риба. Важнија ствар од јеловника за овим ручком су разговори и здравице које су се чуле.

Нови прота Марко устао је и у име свештенства захвалио се Преосвећеном Герасиму на очинском и ревносном старању за православну цркву и свештенство њено. Изјављује владици дубоку захвалност, коју свештенство према њему осећа. Лично за себе захваљује на унапређењу и одликовању. По том је узео реч владика па је дуго и дуго учио, саветовао. Без икаквог етикетног блеска, на који се у оваквим приликама много полаже, његова је реч била истинита, проста, другарска и очинска. И један од богослова говорио је лепо, заносним поетским тоном. Истицао је у говору највише владичине заслуге и његово непрекидно старање о њима богословима из његове епархије. По том је говорио и настојатељ манастира протођакон владичин, и др. Осећао сам потребу да и сам изразим осећање тога момента. Устао сам и рекао, од прилике, да се осећам срећан што сам се затекао на једној тако величанственој светковини, да сам дубоко захвалан ономе, који је имао доброту увести ме у овако одличан скуп српских свештеника и првака. „Рећи ћу својим земљацима у слободној Шумадији, завршио сам, видео сам једног српског владику, који је прави последник Христов, српске свештенике, узорите пастире и родољубе, познао један племенити народ праве српске крви, народ који живи тамо где море шуми и лепше сунце греје, народ који нас љуби душом и срцем и који је веома заслужан, да се и ми њега сећамо од сада више него до сад.“ Изгледало је, да су их моје речи узбудиле, те више њих прилазило и са мном се руковало. Пречасни прота Марко одговорио ми је врло речито. „Поздрави, вели, нашу браћу у Шумадији и реци им, да ми истрајно и будно стојимо овде на мртвој стражи, да неустрашиво бранимо своју свету веру и име српско од туђинског насртаја! Поздрави их братским поздравом и увери их, да свако добро и срећа ваша чини и нас срећним, као што и свака недаћа ваша налази болни одјек у души свију нас!“ Све су ове речи израз праве и суште истине, у коју сам се ја више пута осведочио. Покори из Александрова времена теже су падали њима него ли нама који смо их трпели. Догађај од 29. Маја изазвао је код њих неописану радост и постојану наду на светлију будућност Српства. Пречасни отац Марко није ни за длаку увеличао оно што је исказао. Хвала му!

Наше је друштво наставило пити вино, пошто се Преосвећени удаљи у своје одаје. Разговори постајаху одрешитији, а песма је се једна за другом хорила. Дивни гласови младих богослова одушевили су све. Ја се извиним и са једним од, раније познатих ми богослова, изађем да прошетам и посмотрим онај силни народ. Пред владичиним станом стајали су музиканти Дубровчани и непрестано свирали. Густа гомила народа стајала је збијена около њих и слушала. Љубопитство овога света за музику разумљиво је, јер треба знати, да се њему не даје прилика да је често слуша, пошто у овом крају има свега две српске музике: у Котору и Дубровнику, а туђинска музика не привлачи Србина Бокеља. Само о црквеним славама на позив долазе оне у поједина места у Боки, да свирају. Обе су музике основане добровољним прилозима родољуба, а тим се начином и одржавају. Нема Србина, па ма он најпростији и најсиромашнији био, који би се оглушио наспрам српске музике и зажалио на њу према могућству нешто прегорети и дати. Постоје и хрватске песме, и као и у свему тако и у погледу музике, њене организације, снабдевености добрим инструментима и тд. постоји међу Србима и Хрватима грозничаво надметање и борба за престиж. И прости и сиромашни, као и мала деца српска у Боки с поносом ће вам рећи, да је музика српска куд и камо боља, изученија, богатија него хрватска.

Кад изађосмо из манастирског дворишта угледасмо пред капијом два реда убожјака, поређаних с обе стране пута. Неколико њих дивно певаху уз гусле, а око њих се маса света тискаше, да боље чује. Застали смо и ми код једнога и слушали. Ја сам уопште љубитељ певања уз гусле, но гусле су ми већма омилеле од онда, од како ми се дала прилика, најпре на Цетињу, а позније и на више места у Приморју, да слушам изврсне вештаке у овом послу. Заиста нико тако лепо не уме гудити ни певати као гуслари Црногорци и Приморци. Кад сам доцкан у ноћ овуда пролазио видео сам, да око гуслара стоје и седе оне иста лица, која сам на том истом месту још око подне опазио! Толико је вешт гуслар у стању да придобије пажњу слушалаца! Збиља заносно неки ударају прстима у струне, човек не може остати равнодушан, најтананија осећања у њему се узбуде!

Шетали смо горњом терасом, што води поред дубраве, одакле се цела раван испред манастира може прегледати. Непрегледна маса народа која је се одатле видела представљала је најшаренији мозаик. Јасне боје одела преливале су се према јарком сунцу, а скупоцени украси од сребра и срме: токе, пуцета и остале напрсне декорације засењивале су очи. Наши приморци су најлепши сој људи. Милина их је погледати, како су сви одрасли, развијени, лепа и поносна лика, питома и доброћудна изгледа. Па још у оном старом српском кићеном и богатом руху! На ногама, обучени у беле доколенице или чизме, па плаве чохане везене чакшире; на прсима прекрштени џемадан од црвене чохе, златом навезен, а по њему златне или сребрне токе; на плећима зелена долама, такође везена и искићена; па пас свилени преко силава, за којима је некада блистао ханџар и двије даницкиње, које је влада аустријска ставила у својим оружаним магацинима „у стање покоја“; мала капа бокељска слична је црногорској, само што место писмена Н. И. стоји обично срмом навезен српски грб, звезда или само тробојка. У сред овог крупног и богато одевеног народа, ја сам себи уображавао, као да сам на неком старом српском властелинском сабору за време наше славе и величине под царевима! И тим слатким уображењем ја бих се волео дуго заносити и успављивати, сањајући цара у Призрену, патријарха у Пећи и Марка у Прилепу, да ме аустријски барјак на капији манастира, обријани црни папини и оружани ћесарски војници, многобројни жандарми са металним шлемом, тврђаве по брдима и убојни торпеди на пучини морској, не опоменуше на другачију садашњост, на невеселу стварност. Само ме срце заболи кад помислим, да овај дични, овај добри и племенити народ, кога је Бог богато украсио свима најлепшим особинама, нема једнога највећега блага на овоме свету, нема слободе.

Odgovori

Био је овде на коментарима један Илија,можда сам био груб према њему али кад год се буде нашло времена поставићу нешто везано за Србе,Србију и Херцеговину.

Odgovori

oi64.tinypic.com/qoj3er.jpg

Nikola Arsenović, etnograf i slikar (1823-1885) ostavio je mnoštvo akvarela iza sebe sa prikazima srpske nošnje od Jadrana do Beča pa izmedju ostalog i nošnju dubrovačkih Srba u konobi (vinariji).Najinteresantniji je, svakako, na ovoj slici, guslar koji Srbima katolicima pjeva srpsko junaštvo u 19.v.
Potpis slike je:
Narodni guslar u tipičnoj dubrovačkoj konobi iz 19. st.

Etnografski institut ima većinu njegovih slika, nešto malo je prezentovano na netu..
Naravno, jasni su opanci, gunjevi, čakšire, jeleci, čitluci i naravno tri prepoznatljive boje srpske nošnje za muškarce: crveno, plavo i bijelo.

Prenosim srpsku nošnju iz druge polovine 19.veka u Dubrovniku:

ludwigsalvator.com/digi/serben/seiten/pic/40.jpg
ludwigsalvator.com/digi/serben/seiten/pic/39.jpg

dok ostale lijepe srpske odjevne predmete i Srbe iz Sinja, sa ostrva Paga, iz Karlobaga, Šibenika, Split i drugih srpskih gradova možete pogledati na

ludwigsalvator.com/digi/serben/serben.htm

Ludwig Salvator, autor, bio je toskanski plemić, sa habsburškim korjenima..istraživač i putopisac 19.v..inače blizak prijatelj Žila Verna. O njemu više:

ludwigsalvator.com/engl/basis.htm

Odgovori

Do ruke mi je stigao „tjednik” …„Glas Koncila” ili kako stoji u nadnaslovu „Novo lice Crkve” namenjeno hrvatskim citateljima,vjerujem prvenstveno rimokatolickoj vjerskoj populaciji…gdje stoji u reportazi od Ivana Bodrozhica-reportera u reportazi „Iz”ocenasa„i stiva ponikao nabiskup” Glas Koncila,br.42 iz arhive 1587 datum izlaska 21.11.1004 (koje mozete uz minimalno surfovanje pronaci u originalu)
U clanku koji prikazuje selo Vidonje,najjuzniju zupu od Splita,sjediste Splitsko-dalmatinske nadbiskupije.Selo Vidonje,kog Hrvati nazivaju hrvatskim Nazarethom,dao je u poslednjih 43 godina čak 20 svestenika Rimokatolicke crkve od kojih je još 17 aktivno.Medju njima su i dva biskupa…Ovo selo koje je puno zaduzilo Rimokatolicku crkvu,prema pisanju „Glasa Koncila”-i danac (citiram)..„SVAKA OBITELJ IMA SVOGA SVECA ZASTITNIKA KOGA SHTUJE NA POSEBAN Način;TE JE TO ISTINSKO OBITELJSKO SLAVLJE NA KOJE DOLAZE PRIJATELJI I RODBINA”

Slave li i Hrvati slavu!?

Slava, gusle i pjesnički dar- najbolji su pokazatelji srpstva.O slavi i njegovoj proslavi u Hrvata ostavio nam je najprecizniji podatak jedan franjevac,redovnik zaostroskog samostana.Poznati hrvatski pjesnik u svojoj knjizi„Razgovor ugodni naroda slovinskoga” iz 1756 godine izdatoj u Mlecima…Pogadjate već to je fra Andrija Kachic-Mioshic(1704-1760)koji je slavio slavu sv.Jovana Krstitelja,koji još slavi njegov rod Kacica u Makarskom primorju…uz opisivanje svojih predaka vitezova Kacice kaže:

…„Sva kuce ovog plemena drže Svetog Ivana za svog branitelja,ma razlicito.Jer ovi u gornjem primorju slave ga po hrišćanskom sjutra dan po latinskom Vodokrscu,u koji dan dolazi hrišćanski Ivandan,a oni u donjem primorju slave ga po latinski,po NASEM Bozicu.Imaju u Podaci svoju vlastitu crkvu Sv.Ivana i u njoj četiri greba,od kojih su gospodari Miosici i Aleksici,koji na drugom mistu ne imadu svojih greba od starine izvan u recenoj crkvi…”zavrsen citat!

Taj franjevac, Srbin, što je slavio svetog Jovana,ANDRIJA KAČIĆ MIOŠIĆ volio je da gusla..Krstario je po okolini (Od Skadra do Zadra, od Mostara do Kotara) i guslao , i svoje pjesme zapisivao, a i tudje…Sam sebe je zvao STARAC MILOVAN.Prije pesme uz gusle govorio:

Ko će virovati, neka viruje
ko neće- neka miruje

Štampao u Veneciji dvje zbirke 1759.g. „Razgovor ugodnog naroda slovinskoga”, tu je zapisao dvije narodne srpske pjesme (Ženidba Sibinjanin Janka„ i ”Dragoman divojka„…”)

Odgovori

piše:Radovan Kovačević
5.jun 2007.

Kao najstabilnija i najpouzdanija srpska drzava, Dubrovacka republika je bila riznicar i cuvar bogatstva srpske vlastele i vladara.Uz pripadnike okolnih oblasnih gospodara, dragocenosti su u dubrovackim bankama i riznicama ostavljali i pripadnici velike gospode,svestenstva i same vladarske porodice. Zbog tadasnjih drustvemo-politickih prilika, mnoge poklade i depoziti nikada nisu ni podignuti,vec su,ili sacuvani,ili su posluzili za finansiranje dubrovacke flote i trgovackih poduhvata.
Mnogobrojne povelje vladara iz dinastije Vojislavljevica,Visevica i Nemanjica su sacuvane i predstavljaju neprocenjivo kulturno i naucno blago srpskog naroda.To sto Dubrovnik istorijskim falisifikatima nije vise srpski grad ,ne menja znacaj i pripadnost samog grada i njegovih stanovnika tokom citavog srednjeg i dobrog dela novog veka.

O znacaju hrvatske svesti u gradu svedoci Marin Drzic (sada ga slave kao njihovog velikog pisca,sic!),dubrovacki plemic.,i u svom delu „Dundo Maroje“ (ko je citao,taj zna) gde je sluga Gulislav, Hrvat, jasno oznacen kao stranac i pripadnik Dubrovcanima stranog naroda i kulture.
Dum Marin se cak sprda i sali sa pripadnikom te tzv.tisucljetne kulture
.Da ne spominjemo sta su o Hrvatima mislili Ivan Gulndulic,Mavro Orbini i Ivo Vojnovic (sada svi njihovi!),najcuvenija imena dubrovacke knjizevnosti.

Treba li spomenuti i da je otac Rudjera Boskovica rodjen u Krusevcu,i da se odatle preselio u Dubrovnik,a sada je „hrvatski“ naucnik.To ipak nije tema ovog teksta,vec ono sto je zaslugom istorijskih okolnosti ostalo izvan srpske drzave,a za nju ima neprocenjiv znacaj.

Glavni bankari i primaoci srpskih poklada bili su, uz samu dubrovacku drzavu,i lokalni plemici i bogatasi.Medju njima, imenima se isticu: Blaz Kabuzic, Marin Gradic, Martol Sorkocevic, Tola Delafota, Niksa de Basa, Rusko Tudrovic, Alojz Zuinjevic, Damjan Djordjic, i Dobrusko Latincic.

Depoziti polozeni kod ovih privatnih lica nepovratno su izgubljeni,ali oni kod same drzavne uprave dubrovacke republike,u vecem slucaju su sacuvani.Najznacajniji poklad su ostavili kralj Vladislav i Vuk Brankovic.Vukov poklad je izvucen od strane njegovog sina Djurdja,a poklad kralja Vladislava je ostao u Dubrovniku tokom mnogo vekova i neki njegovi delovi spominju se i u XIX veku.

Depozit porodice kralja Vladislava bio je smesten u pet kovcega,i po popisu iz gradskog dubrovackog arhiva sadrzavao je:dve platnene zavese izvezene svilom,pamucnu zavesu kao zaklon od sunca,122 srebrna tanjira,20 srebrnih zdela,14 komada zlatnog posudja,crveno-plavu ratnu zastavu,tri zenske zlatom ukrasene kosulje,10 kraljevskih haljina i 8 kraljevskih znamenja.
Ratna zastava kralja Vladislava, izradjena u crveno-plavoj boji, spominje se jos 1867.godine i pouzdano se zna da se jos nalazi u Dubrovniku,a druga njegova zastava koja se ne pominje u pokladu,nalazila se 1880.godine u seoskoj crkvi u sremskom selu Morovicu.Na toj zastavi,naslikan je na jednoj strani Arhangel Mihailo,a na drugoj Hristos, Sveti Dimitrije, i sunce, sa srpskim natpisom gde se pominje crkva kralja Urosa, Svete Trojice u Crnoj Gori i grad Prizren.
Sudbina drugih delova Vladislavljeve poklade nije pouzdano utvrdjena,ali se neki delovi pojavljuju u dubrovackom muzeju,doduse,sa legendom da pripadaju nekom drugom vladaru ili istorijskoj licnosti.

Od bogatih poklada izdvajaju se jos i mamuze Vitomira Preljubovica, zlatne mindjuse i srebrni pehar Pedra Lopeza (najamnika cara Dusana),zlatno posudje Sandalja Hranica,zlatni pojas Slavomirovica tezak cak 11 funti zlata,.
Poklade su ostavljali i Jelena Hrebeljanovic(Balsic,Hranic),koja je ostavila kapu ukrasenu zlatom,biserima i dragim kamenjem, zatim Vojislava,sestra Vuka Brankovica,ostavila je jednu zlatnu krunu i cetiri para srebrnih nausnica, vlastela Vojislavljevica ostavila je dijademu,sastavljenu od 29 srebrnih plocica.

Vlastelin Ninac Cihoric je,u poklad kod Djordjica, polozio dve dijademe izradjene od zlata sa safirima,rubinima i krupnim biserom,a vojvoda Mrksa Sicevski -pojas od srebra i srebrni pehar.
Posto je istorijski pouzdano utvrdjeno da su poklade ostavljali i kralj Uros I,kralj Dragutin,kralj Stefan Decanski,car Dusan,despot Stefan i mnogi drugi, mozemo samo zamisliti kakvo se blago krilo u dubrovackim riznicama i bankarskim kucama.
Nesigurnost gradova u unutrasnjosti,a stabilnost i bezbednost Dubrovnika,najvise su doprinosili tome da je posle smrti cara Dusana,polozeno najvise poklada i depozita

.U notarski zapisima dubrovackih cinovnika kaze se da je blago kralja Vukasina Mrnjavcevica,koje je kasnije podigao njegov sin Andrejas,iznosila nekoliko hiljada litara srebra.Nagli prodor Turaka i relativno brza propast srpske srednjovekovne drzave,uzrokovali su konfiskaciju odredjenih depozita za koje je dubrovacko vece smatralo da nikada nece biti podignuti,jer su naslednici doticnih porodica izumrli.

Stvari od izuzetne lepote poklanjane su raznim katolickim manastirima,a one izradjene od tkanina i ostalih kratkotrajnih materijala,ostavljene su u arhiv i riznicu grada Dubrovnika.Sada je vreme da drzava Srbija pokrene inicijativu da se sacuvane dragocenosti popisu i vrate pod okrilje nase drzave kao kulturno blago od velikog znacaja.Posao nije lak,ali nije ni preterano komplikovan.Za vecinu stvari postoje popisne liste u Dubrovackom arhivu,a jedini problem bi mogla da napravi drzava Hrvatska i njeni „istoricari“.

Odgovori

Следи део цитата из књиге „Повеље и писма деспота Стефана“ , конкретно – део текста чувене „ Повеље Дубровчанима“ из 1405. године.

„ По неисказаном милосрђу и човекољубљу мога Владике мени слатког Христа и по неисказаној самилостивој Његовој пажњи којом је мени, као што је и првим светим и православним царевима такође , дао благодат Пресветог Својег Духа, што на мене Он изли и постави ме за господара Српској земљи и Поморју, и подунавским областима- ја у Христу Богу православни и самодрживи по милости Божјој деспот Стефан који све ово имам по доброј Божјој вољи.Стога и пишем ово на знање свима како мени посла Владајући и властела града Дубровника своје властелине по имену Марина Ристића и Матка Градића. И замолише ме да им ја потврдим наредбе и законе које су им издали први српски господари. И ја им потврдих – да оне законе , које су имали под првим српским господарима, и под царем Стефаном, и под мојим родитељем Светим кнезом Лазаром, и под Светопочившом господарицом и мојом мајком госпођом Јефросинијом, и што сам им и ја записао и утврдио до данашњега дана – све то потврђујем овом Повељом, те законе да имају за мога живота, да им се не измене ни у чему. И још им показах благонаклоност коју су и раније имали“.
„И ако дође до неке распараве међу Дубровчанима и Србима, да се постави половина судија дубровачких и половина Срба, да се пред њима распавља. И да је порота Дубровчанину његова дружина: Дубровчани који су онде или Дубровчани који се нађу у најближем месту. Ако би хтеле сведоке обе стране, оне које се расправљају, да поставе половину Дубровчана и половину Срба. А од тих сведока се ниједан не може повући…. Ако ли дође до распарве између Саса и Дубровчана, такође да се суде као и Срби: половина судија Саса а половина Дубровчана….
…И да нема пореза Дубровчанима на мојим пијацама…
…И да се Дубровчани у Србији не могу присилити да некога дарују нити им се може одузети нешто без њихове воље, они могу да бораве или иду свуда слободно тргујући….
…Ако се деси те се завадим с Дубровником, да им јавим шест месеци раније како би могли сви Дубровчани слободно да изађу са својом имовином из моје земље…“

2. Децембра 1405. или у години 6914. у славном граду Борчу- место у Шумадији, североисточно од Чачка.

Odgovori

Jedan Srbin iz Dubrovnika, katolik, izdavao je srpski časopis „Srdj”. Srbin se zvao „po latinski” ANTUN FABRIS.Svaki broj časopisa i svaki članak naizmenično su štampani ćirilicom i latinicom, što ukazuje na želju uredništva da se na taj način iskaže njihova veza sa srpskom maticom i latinskom tradicijom ..
Časopis „Srđ” bio je glasilo Srba katolika iz Dubrovnika i okoline, gde su tekstove objavljivali mnoge poznate ličnosti.
„Srđ: list za književnost i nauku”, god. 1, br. 1, Dubrovnik 1902.
U prvom broju „Srđa”, kao prvi prilog, odštampana je pesma posvećena Sv. Srđu, koja je veoma interesantna i zbog narodnih običaja koji se u njoj pominju, povezanih sa imenom Sv. Srđa i slavljenja Srđevdana kao krsnog imena u Dubrovniku i u Konavlima. Srđ, br. 1, god. 1, Dubrovnik, 15. januara 1902.(str 1-3)„Sveti Srđu, ne daj grđu“.

Prvi zaštitnici Dubrovnika bili su Sv. Srđ i Vakh zajedno.drugi i sadašnji zaštitnik grada, Sv. Vlaho.(što bi rvati shvatili kao Sv.Srbin)
Crkva na Srđu nalazila se na položaju sadašnje tvrđave (izgrađene tokom Napoleonovih ratova od strane Francuza), samo malo niže, to je bila crkvica posvećena Sv. Srđu, odavno razorena.
U samom Dubrovniku, ispod crkve Svete Marije bila je bogomolja posvećena Sv. Srđu.”

Pokušaj papista da iz Rima uvezu mošti Sv.Silvana (u pesmi je nazvan Dubravko) propala je, narod je zadržao Srdjevu slavu i slavljena je u Dubrovniku kao kućna slava ,,Jesu Dubrovčani postali katolici,ali to nije izmenilo njihovo srpstvo..Eto, sam papa je katolik,tako kaže.. ali to ga ne čini hrvatom.
Još citata iz časopisa SRDJ

Srđ, br. 1, god. 1, Dubrovnik 15. januar 1902, str. 33:
„Bilješke [naslov je ispisan latinicom, a ostatak teksta je ćirilicom]

Srđ je brdo nad Dubrovnikom. Za list ”Srđ„ brdo je značajno, jer ime lista upućuje na Svete Srđa i Baka, čija se crkvica nalazila na vrhu Srđa pre izgradnje tvrđave. ”Sv. Srđ i Bak istočni su sveci i vrlo dobro karakterišu Dubrovnik i njegovu okolicu, u kojoj još ima kuća koje svetkuju Srđev dan svoje krsno ime.

I sv. Vlaho istočni je svetac, ali sv. Srđ je stariji i da tako rečem istočniji (sit venia verbo), pa je sv. Vlaho sama i isključiva karakteristika Dubrovačka. Po tome mislimo da je Srđ općenito narodno ime, i za Dubrovnik na osob zlamenito radi brda nad Dubrovnikom, i po tome radi obje stvari zlamenitije nego i Avala, Lovćen i Stražilovo, kojim se imenima punijem pravom svaki Srbin diči !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!i nadjeva ih svojim časopisima, listovima, kalendarima i ost.„

( ovi su moji uzvici u službi isticanja pojedinih delova teksta)

Srđ, br. 2, god. 1, Dubrovnik 31. januar 1902, str. 75:

”Bilješke„

U Konavlima početka 20. veka očuvali su se srpski narodni običaji i srpsko narodno obeležje, ali i tragovi istočnoga obreda. Hrišćani (pravoslavci) se zovu da su ”stare ruke„ (starog obreda), dok su se za ”kršćane„ (katolike) kaže da su ”nove ruke„ (obreda). Mnogi u Konavlima s prelaza 19. i 20. veka slavili su i dalje ”stari Božić„ i nalagali badnjak,!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!1 pored slavljenja latinskog badnjeg dana. Ostaci starog obreda ogledaju se u tome što u Konavlima početka 20. veka majku, sestru ili rođaku popa (katoličkog) zovu popadija,!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! ime za ženu popovu kod pravoslavaca.

”Krsna imena Nikoljdan,!!!!!!!!!!! Miholjdan,!!!!!!!!!!!!! Lučindan,!!!!!!!!!!!!! Srđevdan,!!!!!!!!!!!!! Mitrovdan !!!!!!!!!!!!!!!i ost. ostala su kao i prije, jer i u latinskoj crkvi ima tijeh svetaca; ali ono što je po obredu trebalo promijeniti, zamijenilo se, kao n. p. krsno ime Pokrov !!!!!!!!!!!!!!!!! (zaštita Bogorodičina) prestalo je, a nastalo Rozarije (gospa od Rozarija).

Str. 78:

„… da okolica Dubrovačka i ako je prešla na katolicizam, nije prestala bit srpskom, jer baška vjera i baška narodnost. Ovo bi imale razumjet duhovne vlasti i jedne i druge vjere, a Srbi Katolici koliko su zaneseni za svoju srpsku narodnost,!!!!!!!!!!! toliko drže i do svoje katoličke vjere.”

Str. 79:

U „Srđu” je objavljeno pismo čitaoca gde se izlaže mišljenje da su stari Zahumljani poštovanje Sv. Srđa preneli iz svoje pradomovine. !!!!!!!!!!!!!!!!!!Poštovanje Sv. Srđa dopire do najstarijih („mračnijeh”) vremena, kada je prvi grb grada, svetoga Zenobija, obeležje i barjak romanskog dela grada, morao je da uzmakne pred Sv. Srđom,!!!!!!!!!!!!!!! kojem su na severnom i južnom vrhuncu grada bile podignute zasebne crkve.

Reči Gvozdenice (Ferrich) o Dubrovniku: „Praesidium coeleste mihi tum Sergius, atque Bacchus erant, et primus adhuc dat nomina monti, Qui mihi sic gravis imminet”.
Grub prevod: „Čuvao me je u to vreme nebeski Srdj, uostalom i Bak, …”

Str. 79:

Saopštava se podatak da je u Ribnici, gde je kršten Stefan Nemanja, bio čuveni manastir Sv. Srđa i Vakha, u kojem je krštenje obavljeno. U istom manastiru bio je nasilno zatočen i zakaluđeren kralj Dobroslav.
[Ovde se, u stvari, govori o manastiru Sv. Sergija i Vakha na Bojani,!!!!!!!!! tako da nije tačan podatak da je u toj crkvi kršten Stefan Nemanja. U tom manastiru je zaista sahranjen kralj Dobroslav iz dinastije Vojislavljevića.]

A kako su slavili??Pa kao i svi Srbi))

jedan dokument iz Dubrovnika govori o porodoci (velikog srpskog plemena) Maleševci Малешевци (су стари, веома разгранати српски род. Овај род потиче из Малине, данас пустог селишта између Билеће и Требиња у источној Херцеговини. Једну од специфичности Малешеваца представља слављење крсне славе Св. Игњатије Богоносац.).Oni su slavili Ignjatija Bogonosca, pa je ta slava sačuvana u Dubrovniku do II svetskog rata.

sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%88%D0%B5%D0%B2%D1%86%D0%B8_(%D1%80%D0%BE%D0%B4)

«U međuvremenu izbrisani su stari srpski natpisi na grobovima u Popovićima, Vignjima, Lovornu, Brotnicama i drugdje. Ali ono što je pravo, živo srpsko obilježje, to je krsna slava – krsno ime: Nikoljdan, Miholjdan, Lučindan, Mitrovdan, Đurđevdan (ne dan Sv. Jurja – prim. M. V. – P.), Srđevdan, Bijela neđelja, Lazarica (Lazareva subota), Sv. Trojica, Premovdan, Šćepandan. Pa ipak i u Konavlima je iščezlo srpsko ime i u narodu se želje spominje. Evo i tomu razloga. Republika, kad bi stekla koji kraj, odma bi nastojala da puk obrati na latinstvo, no kako su Srbi ne samo narodnost, nego i vjeru zvali srpskom, trebalo je to prekinuti, jer je nastupilo drugo vjerovanje koje nije srpsko.»

«Jedna je narodna njiva», govorili su i pisali
Srbi pravoslavni i katolici iz Boke,
Dubrovnika i zemalja pod tuđinskom vlašću

«Ne pita se ko se kako krsti,
No čija mu krvca grije prsi,
Čije l’ ga je zadojilo mlijeko.»
(«Gorski Vijenac»)

Odgovori

Jedan drugi uglednik Marko Car (1859-1953) Srbin-katolik u knjizi «Niz rodno Primorje» veli:

«Ovo kolence iz Dubrovačkog arhiva» – navodi dalje list Dubrovnik – «čakavština nije nigde do Dubrovnika doprla i ovaj grad od početka bio je štokavski… pošto su Srbi, ma gdje bili štokavci, eto prave karakteristike srpstva u Dubrovniku, i Dubrovčani su Srbi.!!!!!!!!!!!!!! A ima li Hrvata štokavaca? Miklošić kaže da nema. Koliko je Hrvatima bio potreban štokavski izgovor vidjeće se po tome što su ikavski, kajkavski i čakavski izbacili iz svog književnog jezika.

Sveci,!!!!!!!!!!!!!!!! koje gospoda nacionalni Hrvati nazivaju «hrvatskim», to nisu, počev od Sv. Trifona, koji je ovamo prispio sa istoka u osvit 10. vijeka, i po čemu bi on bio latinski svetac, da nije po oltaru! (sic.). Ostali katolički svetitelji, Sv. Ozana Kotorska i Sv. Leopold Mandić, opet su srpskog porijekla.!!!!!!!!!!!!

Odgovori

Poštovanje kulta Sv. Sergija i Vakha je preko Dardanije (danasnji Kosmet) i morem dospelo u južno jadransko primorje. Broj otkrivenih crkava posvećenih ovim svetiteljima govori o značaju tog kulta u srednjem veku.
R. M. Grujić u svom radu Sv. Sava i mošti Sv. Srđa i Vakha (Glasnik Skopskog naučnog društva, knj. 15-16, Skoplje 1936) govori o polaganju moštiju Sv. Sergija i Vakha u manastir Mileševu, kada su u Mileševu prenesene i mošti Svetog Save iz Trnova (danas je pripalo Bugarskoj ) gde je umro.

Grujić u tom radu kaže da je Sveti Sava njihove mošti doneo sa pokloničkog putovanja iz Sirije ili Antiohije, ali je moguće da su tu odranije postojale. Činjenica je da u Mileševi postoje freske Sv. Sergija i Sv. Vakha iz najranijeg perioda mileševskog freskopisa. Takođe su sačuvane od zaborava i reči pesme u službi prenosa Savinih moštiju iz Trnova u Mileševu, u kojima se pominju i mošti Sv. Sergija i Vakha.

Prostor južnog Jadrana (od Dubrovnika do Skadra na jugu) na osnovu svih pokazatelja ključan je za proučavanje kulta ovih svetitelja, jer je tu koncentrisan najveći broj crkava, ali i stanovništva koje slavi Srđevdan kao krsnu slavu.

Dubrovnik je sve do 972. godine u Sv. Segiju i Vakhu imao svoje svetitelje-zaštitnike grada. Iseljavanje sa tih prostora vekovima je u nove predele nosilo i slavu Srđevdan, pa se može primetiti da na prostorima slabo naseljenih iz Primorja ili Crne Gore skoro da nema slavljenja Srđevdana. To je slučaj sa 23 sela Vranjske Pčinje ili 27 sela Mlave (požarevački kraj) (na osnovu pete knjige Srpskog etnografskog zbornika iz 1903).

Zbog toga se može odrediti nekoliko manjih regija koje predstavljaju prostore (u prošlosti ili danas) sa prisustvom stanovništva koje slavi Srđevdan: Crna Gora sa Primorjem, severna Albanija, južna Dalmacija, Lika, Bosanska krajina, delovi zapadne Srbije…

Jedan od pisanih dokumenata gde se spominje Srđevdan i Sv. Sergije i Vakho je Zapis poznatog istoričara i slaviste, Slovak Pavela Josipa Šafarika iz 1843. godine

“Bodin je umro 1101.g. i sahranjen je u manastiru Sergija i Vakha u Primorju.
Otud je kasnije doselio Dapko, rodonačelnik pola krtoljskih sela, pa oni i danas slave kao krsno ime Srđevdan. Dapko je prvo stigao na Prevlačko Svetilište i nastanio se na Brdištima u neposrednoj blizini.
Tu je podigao i crkvu Svetih mučenika Sergija i Vakha, gdje je i danas groblje Svetog Srđa.”

Na osnovu ovog zapisa i “Prezimena iz Crne Gore” od braće Miljanić mogu se dobiti prezimena porodica koji su potomci Dapka i doseljenici iz Dapca, koji najverovatnije slave Srđevdan.
..Сви Дапковићи, па и Ивошевићи, славе Срђев-дан…

srdjevdan.org/forum/viewt…1c4fc8c0445241
srdjevdan.org/forum/viewtopic.php?t=23

Vjerojatno su došljaci iz Cavtata izabrali sv. Srđa zato što je bio istočni svetitelj kao i sv Trifun u Boki.

Poštovanje sv. Srđa i Baka dospjelo je preko Dardanije i u jadransko južno primorje, a njihovi sljedbenici bijahu dukljanski vladari Bodin i srpska kraljica Jelena. Zanimljivo je da se grad nad Skadrom i danas naziva Rosaf, prema sirijskom gradu sv. Srđa. Kult tih svetaca još je živ u dubrovačkom i barskom kraju.

Naime, spomen je unesen u Rimski kalendar tek u 12. vjeku, ali je reformom 1969. godine ukinut jer ne spada u rimsku tradiciju.

U Dubrovačkoj hronici (Rešetarov rukopis: Annali di Ragusa accopiati da un manoscritto antico dell’ anno 800 all’ anno 1607) više se **** spominje brdo Srđ. Vjerojatno se tako ovo brdo iznad Dubrovnika prozvalo po crkvi sv. Srđa na njemu. Crkva se prvi put spominje 1284. godine u oporuci Deše ud. Tolislava Praskovca (S. Razzi: La storia di Ragusa, Lucca, 1956.). Oko crkve je bilo groblje, a gdje je groblje, tu je u blizini i kakvo naselje, ali o njemu zasad nema traga. No, i to govori da je kult sv. Srđa bio vrlo star

…ali se slavljenje Sergija i Vakha u gradu moze dovesti u vezu sa periodom dok se priznavala vrhovna vlast Carigrada, jer je jos car Justinijan u VI veku podrzavao sirenje tog kulta u Vizantiji. Od 11. veka Vizantija nema raniji uticaj na gradove u Dalmaciji. Brdo Sv. Srdj iznad grada dokaz je da je kult Sergija i Vakha bio dugo vremena veoma bitan u Dubrovniku, a posto je Srdj polozaj odakle se grad brani od napada sa kopna, sigurno je to u vezu sa prvobitnim zastitnicima grada….

rodoslovlje.com/en/phorum…14,2158,page=4

Mošti svetitelja Srdja i Baka su u manastiru Mileševa već oko 1237.godine:

srdjevdan.org/dokumenta/grujic1.jpg

photobucket.com/albums/aa247/mikelipg/grujic2.jpg

Odgovori

Mi smo izgubili Srbe katolike zbog popova koji su trazili da se niko ne moze izjasniti kao Srbin ako nije pravoslavan.Tako smo izgubili i Srbe muslimane.Jednostavno kako danas popovi rade protiv naroda tako su i tada radili.

Odgovori

Ovaj casopis „Srdj“ sam gledao u muzeju u Dubrovniku.Sve je ovako kako sto je komentator gore napisao pa da ne ponavljam.Kod nas se od ’92 drzava samo urusava.Najbitinije u drzavi je cuvati institucije jer institucije to je drzava.Medjutim upravo te drzavne institucije su postale kod nas izvor kriminala…..sve sto je na budzetu je uzurpirano,kriminilizovano i unisteno a to vam je znak da nama ne vladaju Srbi nego nasi neprijatelji.Srbin bi brinuo o svojoj drzavi,cuvao je,ucio svoju djecu i narod zaposljavao…..pa mi i kad nismo imali skole mi smo se uz gusle ucili.Danas je sve izvraceno naopacke,danas elektricar od popa ide u Dubrovnik i govori da su Srbi tamo klali i prodaje srpske zaduzbine po Hercegovini,Trstu,Boki i Dalmaciji….pa dovoljni reci sta je uradio sa zaduzbinom Jovana Ducica i nije kaznjen zbog toga.Niko ga ne dira,sastaje sa sa strancima sve normalno.Srbi katolici su itekako cuvali srpstvo i radili za srpsku drzavu da bi ih neki nepismeni popovi tek tako predali Vatikanu kao sto i danas nas hoce da predaju.Pa i Juda je bio jedan od 12 apostola pa je izdao Hrista pa sto pop ne bi bio izdajnik.Moras mu gledati djela koja radi a ne da te zednog ta budala preko vode prevede.Uostalom crkva ne pripada popovima nego narodu i drzavi.Jos bih predlozio da se pored istorije pocne objavljivati srpska knjizevnost od Trsta preko Dubrovnika do Boke.Zato ako moze malo o Simi Matavulju,Medi Pucicu,Baltazaru Bogisicu,Matiji Banu,Petru Kolendicu,Milanu Resetaru,Antun Fabris,Lujo Adamovic itd..Npr Lujo Adamovic se prvi popeo na Midzor to је najvisi planinski vrh u Srbiji,nalazi se na Staroj planini.Zasto se on peo tamo…..zato sto je istrazivao odakle su Srbi.Jer srpski naziv za Balkan je Stara planina ali smo primili od Turaka taj naziv Balkan i ostao je takav a recimo Bugari i dalje kazu Stara planina a nikad Balkan.

Odgovori

Evo ovde mozete da citate nesto o Srbima iz Trsta i da vidite kakve divne palate su ti ljudi ostavili srpskom rodu.U centru Trsta ima crkva Sv Spiridona pravljena je kao Sv Sofija iz Carigrada tj nema stubova koje nose kupolu nego izgleda kao da kupola lebdi.Trst je nekih 6h udaljen od Trebinja,mnogi u Trstu znaju srpski ili su porijeklom ili imaju neku vezu sa nama tako da slobodno mozete reci da ste Srbi i oni ce znati odakle ste,grad ima divnu plazu i kafice.Zato slobodno sator na ledja,podjelite benzin i za vikend svakom preporucujem da ode.

http://www.blic.rs/kultura/vesti/velicanstvene-srpske-palate-najlepse-u-trstu/z3sez41

Odgovori

У Трсту је највише било Херцеговаца и Бокеља а Срби који се помињу у том чланку све су Херцеговци и двојица браће су Сарајлије и то су све њихове палате:
1.Драгурин Драго Теодоровић
2.Петар Паликућа
3.Јово Куртовић

Сви они су помагали српство,српску државу,Устанак у Херцеговини који је познат као Невесињска пушка,примали су код себе Доситеја Обрадовића и српске политичаре и писце.Данас их се нико не сјећа али то не траба да нас чуди кад државу воде НКВ радници и попови занталије чије су породице талог српског друштва.Умјесто српских великана они користе српску невољу да себе стављају у први план свуда,да малте глупости онако неписмени и на зидовима цркве чак сами себе сликају.

youtube.com/watch?v=tmxD3sodVt8

youtube.com/watch?v=iYozNnf1Dro

youtube.com/watch?v=_PyUVcL31eM

Odgovori

Dubrovcani, Hercegovci, Crnogorci i Dalmatinci su isti narod. A za to sto se oni danas nezovu Srbima, krvi smo sami mi Srbi tj. nasa glupa politika i crkva koja nije mogla da se prilagodi situaciji i vremenu. Splicani su 1918. godine trazili pripojenje Srbiji mimo Hrvatske, a danas su nam najveci dusmani. Crnogorci su oduvjek bili najveci Srbi, a danas priznavaju Kosovo i idu u Nato. Dubrovcani su kroz vijekove bili cuvari Srpske kulture i imena, a danas se zgrazavaju na sve sto je Srpsko.

Lepo vam odgovori Joovo.
Sem toga, poznata je stvar da, gotovo nikad pa ni sad, SPC ne priznaje da Srbin može biti bilo koje druge vere sem pravoslavne.
Postavite ovo pitanje Patrijarhu!
Poz.

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne i stavove internet portala TrebinjeLive.info. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal TrebinjeLive.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.